Српски сион

Б р . 44.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 747.

данас у дркви и народу пајвећи и пајвиши иоложај — човек долази до питања: Па какав је онда и сам онај парод, који на највише позиције и највећа достојанства бира своје „иепријатеље" и своје „јадпе синове"! Какав је то парод, који би у ватру скочио за своју автономију, а овамо бира за своје застуинике „гробаре" те своје автономије. Та ако су чланови једиог и другог саборског одбора, са малим изузетком, све сами издајници народа свога — зар онда пије издајнички и сам опај сабор, који их је бирао из своје средине, као своје најбоље, најврсније и најродољубивије садругове! Најпосле, ако се и целом сабору може жиг издајства на чело ударити — какав је то иарод и какви су то бирачи, који своје „издајнике и јадне синове" у сабор шаљу! И тако би онда крајљи резултат био, да смо ми у целини несрећан и неразборит, јадан и издајнички народ — и да се тек у новије доба нашло неколико синова народних, који нису више јадни и иису издајници свога рода и народа.

Остављајући народу, да сам он просуди, какву му услугу чине они, који га оптужују, да ставља па највиша места баш саме јадне и издајничке синове своје ми констатујемо <1>акт, да још никада у нашем народу није било случаја да се тако сумњиче, опадају ибешчастеоии, којима је народ поверење св ој е п о кл о ни о, те који, као такови представљају оно, што је најбол>е у нашем народу. Још никада није било случаја, да је неко и покушао, да удари жиг издајства на чело готово целог нашег народа. То су ето сад учинили неколики прослављепи родољуби —- у срдњи и иезадовољству, што све ие може да буде по њиховој вољи, или у спекулативној намери, да одрже своју лажну иоиуларност у народу. Таковим нерасудним поетупцима, таковим безобзпрним нападајима на свест и родољубље не само нрквене поглавице и чланова обојих саборских одбора, већ и на част и иа добро име целог сабора, па посредно и на свест целог нашег народа —

пикако се пе утире стаза миру и споразуму између јерархије и иарода. Ми смо у првом делу овога чланка пагласили, да јенаша јерархија од своје страие све учинила, да дође до жељепог мира и споразума између ње и народа, а уједмо смо рекли и то, да се и код народа нашег развила искрена жел.а за тим миром и сиоразумом. Мир између завађених страиака постизава се узајамним поверењем. Ко уздише за миром и сиоразумом, а сеје немир и мржњу. или ко место поверења удара жиг издајства на чело оне стране, с којом хоће да се мири и споразуме — тај није и не може бити нрави родољуб. Жалосне те појаве, које су избиле на површину пред састаиак овог садашњег сабора — предзнаци су, да и овај садашњн сабор тешко може бити успешан и берићетан. Могао би бити успешан тек у том једном случају, ако би се постигао потиун споразум између јерархије и народа с једне стране — и трајна измира ностојећих саборских странака, с друге стране. Да се иак до мира и споразума може доћи, за то је нужно, да ни појединац, ни читава једна странка не посумња ни часак, да ии личног нротивника, ни супротну страику не руководе никоји споредни обзири, а најмање какве по цркву и народ штетне и убитачне или издајничке намере, већ да и појединци и странке, и јерархија и цркв. нар. заступници све што раде, раде у чистој намери и с најбољим уверењем, да ће оваким или онаким својим радом и држањем цркви и народу своме најбоље користити. На сваки пачин, да је, иосле онога што се до сад десило, врло тешто очекивати, да ће се дух помнрљивости и споразума и начело узајмног ноштовања — моћи одомаћити у овом садашњем нашем цркв. нар. сабору. Јако ће отештавати тај споразум већ опе силне увреде, којима су баш најважнији Фактори у сабору пезаслужено обасути —■ од лажних иријатеља, а правих опадача пашега народа. Али ми смо тога уверења, да ће они, који су узвишени, знати опростити незаслужено наиесене им увреде — а сви скупа да ће знати схватити значај и задатак