Српски сион

С тр . 748.

„СРПСКИ СИОН."

овог судбоносног сабора, од кога зависи сва будућа судба наше цркве и народа, те да ће духом узајамне љубави и поверења озарени, а узајамним попуштајем зближени — срећно и успешно дозидати зграду наше црквено-народне автономије, те створити подесне услове за напредовање и равијање целокупног нашег црквено-народног живота. Свакоме цркв. нар. заступнику нека је на уму, да се црква и наш народни живот излаже највећој опасности, ако би и овај сабор безуспешани неплодан остао. Имају-

ШШ ШДЕАТ ВИТЛ Кад одобравамо новопредложени начин избора свештеничких посланика, баш нама је пред очима општи интерес цркве и народа као целине, а не неки „засебни", можда сталешки интерес. И одбијамо од себе најодлучније и помисао, да интерес свештенства делимо и цепамо или можда доводимо у опреку са интересима целине те. Интересе свештенства сматрамо и ми са становишта интереса опште црквених и опште народних. Али тај општи интерес ми видимо: у напретку наше цркве и народа, овде специјално у њиховом црквено-народном автономном животу. Томе општем интересу има једино служити и наш сабор. Да што сигурније послужи, одрећено је законом, да у сабору учествују и 25 свештеника. А кад г. Др. И. В. вели, да је томе броју свештеника на сабору „смисао и цел та, да дође на сабор и један известан број свештеннчког реда, који ће по своме позиву и знању у многим питањима изнати ихтети интересе цркве боље заступати" — сигурно по своме „извесном стручном знању и стручној спреми" — ми не само да немамо ништа против тога „смисла и цели", него их и потврђујемо. А баш за то, што је извесном броју свештеничког реда у сабору то смисао И цел, за то и јесмо уверења, да тих 25 посланика свештеничких треба да пошље и изабере у сабор само свештенство. Јер, ако је истина, да не треба „да се

ћи то на уму —- страсни нека утоле своје страсти, увређени нека опросте, опречне странке нека — до границе могућности — узајамно попуштају, а све скупа нека провејава дух љубави, узајамног иоверења и поштовања, па ће ако Бог да овај сабор срећно и успешно окончати своје пословање, те учинити цркви и народу толшт добра, да ће га и црква и народ вечито благослиљати. У то име — срећно, сложно и берићетно, да Бог да! рддонежекш.

а»У ИЖОРКОГ ЈЕДА, догоди тај случај, да сами световњаци решавају и у таквим стварима цркве, где се известан позив за то, извесно стручно знан>е и стручна спрема изискује," онда 25 свештеничких заступника треба да буду тумачи тога позива, знања и спреме; а то могу бити само онда, ако уђу у сабор као претставници тога позива, знања и епреме, а такви могу ући у сабор само и једино онда, ако их изаберу свештеници сами, без утицаја световних бирача. Такав избор њихов може бити једина гаранција, да ће се у сабору од њих чути самосталан, објективан и ничим непомућен глас потребног и траженог знања, спреме и позива, јер неће бити везани обзирима, који могу са тим позивом, знањем и спремом у сукоб доћи, те га евентуално и спречити. Тако изабрани 25 свештеника могуједино у сабор улазити потпуно одрешених руку, да у њему свој глас подигну по диктату свога позива, свога знања и своје спреме, и да за то не буду одговорни никоме, доли својој најбољој савести. А таких 25 свештеника ми и желимо у саборима нашим; за то и јесмо за измену саб. изборног реда. Је ли то онда какав „засебан интерес"? Да ли новопредложени избор свештењ заступника долази тиме у опреку се интересима целине? Не, и опет — не! Такових 25 свештен. заступника не могу ући у сабор по данашњем изборном