Српски сион

Бр. 44.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 749.

реду. Они се дапас ие бирају ио „смислу и цели" њиховој у с.абору, него но рачунима нартајским. Конкретан доказ томе је на пр. избор свештеннчког заступиика, иротив којега су гласали баш сви свештеници дотмчног изборног среза. Такав доказ је и резолуција баш скоро одржаног збора бирача у Паичеву, но којој „паичевачки изборници могу само оног свештеиика бирати за посланика, који је вољан жељу изборника да испуни." Такав је доказ и закључак збора у Мокрину, који поручује свештен. своме застуинику, да „неодложио поврати мапдат у руке бирача, ако њихову резолуцпју не може прихватити" и т. д. Питамо ми врло штованог г. Дра И. 13. и сваког, ие само либералног, него и објективпог човека, да ли се, после овакових изјава бирача и избора свештен. заступника, може и претпоставити, да ће тако бирани и изабрани свештен. заступник у сабору подићи глас свога „позива, извесног знања и извеспе спреме", кад су бирачи а рпоп границе тога позива одредили, знање инФлуирали, сирему везали? Да ли ће овако изабрани свештен. застугшицп у сабору „по своме знању и п о з н в у у м н о г и м и и т а њ и м а и хтети интересе пркве бо.ље застунати", кад су бирачи те интересе ио својим — било партајским или чисто личним уверењима — определили? Ми тврдимо: да ће таквим заступницима и при заступању интереса пркве, увек бити одлучнија реч бирача, пего њиховог „позива, знања и спреме". Под иритиском иартајске дисцинлине, страха ради иопуларитета и одговорности пред бирачима и иартајскпм јавним мшшвењем, оии ће гласатн и радити у сабору онако, како то од њих захтевала буде партајска дисциплипа. како им буду диктирали амбиција за популаритетом и обзири према бирачима и јавном мшпљењу, ма пм уверење боље било, ма им глас „позива, знања и сиреме" друкчије налагао буде. Ко то пориче, тај пориче истину, тај нориче Факта, која су била, која бивају и

која ће бити, јер оиа чипе душу партајске егзистенције. Адокгодтако буде, свештепички застунпици па сабору, бирани и од световних бирача, иеће иикада послужити „сшкму и дели", рад којих су иа сабору. А то није штетно и убитачио за неке умишљепе засебне интересе свештенства, пего је то убитачпо за иптерес цркве као целине, те кад одобравамо измену изборног реда, ми то чинимо ради онштег, заједничког интереса, и ие дозвољавамо — н и н а к о ј и р а ч у н да се свештепству иодмећу само иеки засебни интереси. Свештеиство је срнско увек делило са својим народом и добро и зло, иевало с' њим и плакало. Оно нема својих интереса, који би штетили интересе народа. Његово родољубље такве интересе не дозвољава, али му иалаже, да своме иароду каже шта је добро шта ли зло. Свештенство има права, а и дужност му је, да изјави своје иајбоље уверење о начинима и сретствима, којима се до задовољења општих нам интереса доћи може. То право има и појединац. Ако се изјава таквог уверења спречава терором и притиском општега мњења, које као што је неко приметио, може да буде „ћудљиво, тежи и иесноснији тиран него Нерон и Калигула", то свакако не може бити у корист ошптег интереса. Ми ћемо се дати од извесног дела тога мњења и „прегазити и смрвити", али ћемо имати увек моралне снаге, да своје најбоље уверење у овако важном нитању, као што је питање саборског избориог реда, отворено и одлучно кажемо. Уверење је наше: да оншти наш народно-црквени автономни интерее захтева измену изборног реда у предложеном правцу. Ту измену тражимо легалшш путем. Не прихвати ли сабор иредлог одбора петнаесторице, у иогледу теизмепе, ми ћемо и онда остати код свога уверења с .једпе, али и код дужиог уважавања онаквог изборног реда, какав сабор донео буде, с друге стране. Из чисте љубави према цркви и народу рекосмо, кажемо и сада: да је у интересу