Српски сион

С тр . 760.

„СРЛСКИ СИОН."

В р . 45.

вима народа, али и према нравима и карактеру св. православне пркве, као божанствене установе, чије основиде нити може измењивати, нити би смео и зажелити изменити ма који сабор наш, дух, који је нровејавао, који је осиажио чланове одбора петнаесторице и саб. о дбо р а те оживотворио њихову љубав и њпхове мисли у зготовљен и м и р е д л о з и м а. Таквој претноставци било је разлога, јер су саб. одбори излив већине данашњега сабора. Та претпоставка дала је разлога и „симпатији" кр. владе, којом прати задатак и рад сабора; та претпоставка давала је разлога иади, да ће се папш цркв. школски автоиомни одношаји дефшштивно уредити. Какав ће устав изићи из саборске расправе, то је питање, на које ће та расправа и одговор дати. А ради тога одговора, ие намећемо иикоме своје мишљење, него га само упућујемо на речи Његове Светости, изречене у кулминацији родољубивих осећаја, са врхунца осећаја српског срца и православне душе. „Не смећимо с ума, да дело што хоћемо да изведемо треба да буде по Целу цркву и по цео народ наш спасоносно". „Коме то пред очима лебди, тај ће одбацитп ситне страиачке о бзиреииеће ићи за тим, дасепри томе раду унапреди иптерес странк е , н а у ш т р б интереса ц р к в е и нар о да". Отвореније, родољубивије није могао, нити је рекао и један до сада натријарх. Са отворенијим срцем, са искренијом душом није пред сабор, пред народ, изашао ни један патријарх наш, откад започесмо уређивање своје автономије. Уздигнут снагом своје л/убави и ирема цркви и народу, до висина, до којих се смртни човек осећајима и спагом своје најплеменитије љубави према своме иароду подићи може, рекао је преузв. г. патријарх Георгије данас у сабору речи, које је требао, а које истинити и верни Архипастир и српски патријарх и могао рећи,

а које треба да чује листом српски народ, — његов парод. А ви, саборски посланици и оци народа! нрочитајте још једном и ове златне речи данашњег говора патријарховог у сабору. Научите их иа памет, сведите их на дно срца, окрепите њима душу, разведрите мисли и оснажите савест. Особнто ви, часиа и пречаспа госнодо свештеници носланици! Разрачунајте са собом, са својим положајем у сабору, са дужношћу, са — савешћу. Јесте ли који на сабору у страху, бојазни, везани разним обзирима иартајским, — еманцииирајте се. Тресните ланцима партајским о земљу. Ти вас ланци стежу све јаче, у том стезању пазитз да не пукне срце родољубља вам свештеничког, да се пе размрви душа истинитог вам расположења и уверења, да не нропишти савест свештеничке вам љубави ради изневереног „интереса цркве и народа" на рачун „интереса странке." Будите Срби, будите свештеници, а не — партизани! Будите по среди другова ваших, модерирајте им страначке интересе, стишавајте страсти, ако би их било, говорите истииу и делајте правду, неоскврњепи заносом партајским или страхом од партајске казни. Будите самостални. С амо стално ст свештеника но сл аника је најпотребниј а у данашњем сабору. А ко вам самосталност пребаци и замери, тај верујте неће чииити то из родољубља, пего из партизанства. Бојати се треба осуде родољубља. Осуда партизанска је реч рачуна, а не морала и истине. Чувајте душу и — савест. Речи ГБегове Светости о интересу општем према интересу странке врло су важне а за решавање саб. задатка и одлучпе п одсудпе. Нека се цео сабор стави иа његово становиште задовољења тих интереса, и ми би већ сад могли казати, да је сноразум сабора са јерархијом иостигнут. Али захтевати од јерархије све, а недати ништа; своје партајске принципе идентиФиковати са условима општега напретка нам, а ту!)е прокламовати издајпичким и убитачним; себе прогласити за непогрешивог а другога најнедостојнијим, није и