Српски сион

В р . 45.

„СРИСКИ СИОН."

Стр. 761.

не може бити пут — к иитересима општим. Дилема је. Интереси општи — интереси партија. Који су пречи, претежнији? Које тражи црква и народ да сабор задовољи? Одговорите, господо посланици, на ово питање, и бићете на чисто са собом, али и са уређењем наше автономије. Ко се не стави на становиште, које обе-

г.) Саопштавање живог, практичког садржаја црквене пропов е д и. Црквена проповед и пастирске посете парохијана треба да иду рука у руку у достижењу опште цели пастирског служења. Често саме оне речи, које су се пре спомињале у приватном разговору с парохијанима при посетама свештепиковим, а казане су устима проповедниковим с црквене катедре, навешће га на нове практичке теме за проповеди. Свештенпк иајпосле може с катедре говорити о свима иредметима, што их дозвољавају правила омилитике; но ако се покаже, да његове проповеди немају посебног практичког уплива на његове слушаоце и њихове религиозноморалне потребе, то 1.с иажња парохијапа к њему, као њиховом наставнику и руковођи, постепепо слабити; а на против, реч иастирева, коју је извадио из личног разговора с парохијанима кад их је походио, има свагда животна значаја, те с тога много више вреди, него реч, извађепа из књига. Она одговара истинским потребама народа и служи као проводник живог општења између проповедника и његових слушалаца. Пошто је та реч поникла из делотворног сношаја пастира с паством и слаже се с тим сношајем — то је она врло згодна и умесна за живот парохиј ана. д.) Цел и правац засебне мол и т в е п а с т и р е в е. Пастир, који добро познаје своју иарохију и који се заиста искрено труди око духовиог нанретка исте, не може а да не осећа у себи побуде к молитви о појединим предметима, који се тичу овог или оног парохијанина

лежавају речи Љегове Светости, тај ће одговарати народу за — све. Патријарх је своју рекао. Што рече ни цорећи неће. Да чујемо вас — народни оци! Вашу реч чека цео народ. Хоће л' ју благословити? Стоји до вас, и ми ћемо сачекати.

вак.) његовог. Можда је у своме заузимању и труду, да обрати заблуђеног на прави пут, наишао на велику нрепреку, на и на одлучни отпор, — можда је наишао на са свим неосетљиво срце, које неће да нрими божанствену пстину, па и на упорство да неко хоће да остане у заблуди и да не жели никако да изиђе из духовног мрака, у ком се налази један или други од парохијана, који су његовом старању поверени. Сопствени труд пастирев, да пробуди успавано срце и да просвети грехом омрачену душу светлошћу еванђелском, често се показује бесплодан ; у том случају остаје му једина иада на Бога, и к Н>ему се он обраћа с молбом ради помоћи. е.) Оживљење духовног живота самог настира. Посетом иарохијана користи се и сам свештеник, јер то има благотворна уплпва и н I религијозно-моралии живот његов. Без вршења те пастирске дужности своје он не може познавати моралног стања својих парохијана, а исто тако не могу га ни они појмити као што треба. Без вршења те дужпости није он кадар достојно и ваљано вршити својих обвеза и вазда ће искусити, да неће имати жељеног успеха у своме старању о душама, својих парохијана. Ако настир добро не познаје своју наству, не ће моћи попунити тај недостатак ни великом својом ученошћу ни образованошћу ни практичним знањем. Свештеник се не сме хотимице лишавати нити уклањати од очевндне користи, коју може задобити својнм пастирским посетама. Том практичном страном свога служења утврћује се он у убеђењу, да је благочастије нешто заиста дра-