Српски сион

Б р . 47.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 797.

цем у лице пред Господом, да погледате у очи његове, да чујете питање Његово, и да дате одговор ваш! Али не! — Опростите ми, ви прости и сиромашни српски свештеници, ви који у светлости онога ограииченога знања, које вам се по школама нашим дало, радите ипак ревпосно и неуморно да служећи народу послужите Богу, опростите ми, ви који под теретом сиротиње и брига земаљских посрћете и опет сами у празним црквама бескрвну жртву Господу Богу приносите, ви који усред општег очајања не очајавате и усред општег неверства још верујете, ви којих сузе само један Бог види и којих уздахе само један Бог чује, опростите ми, што дрзнух да вама она питања стављам! ГБих треба управити онима који са златним митрама на глави и са сребрним штакама у руци гледају без узбуђености ваше муке, и прате мирно и равнодушно, како се пламен вере у народу гаси и како демон, коме је име Легион, наствуХристову осваја, и како се народ сузама гуши, јер му се деца у нотоцима мрж њ е д а в е ! Али да се вратим к правом питању. Ја који вас оним питањима иапред у неку руку пред народом и пред историјом оптужујем, хоћу да вас пред народом и историјом браним у колико видим по гдешто што у обрану вашу иде. Пре свега мора се признати, да је деветнаести век, понесавши се чудесима своје науке, кадар био да и много јаче градове вере до у темељ потресе, но што је град наше вере био. Као млад и неискусан народ а жудећи за науком ми смо пошли и на запад и на исток да је тражимо. Није се могло избећи, а да се многи од младих паученика не запоје на западу агностицизмом, на истоку нихилизмом. Жешћим и страшнијим нанадима вера никада није излагана била, како је излагана била по свима хришћанским државама од носледњих недесетијош нарочито од последњих двадесет и пет година. За силину и љутипу и мајсторију тих напада не може наше свештенство бити одговорно.

Даље ћу одмах да признам, да међу нашим свештеницима има људи, који, и ако не могу да блистају науком и речитошћу, блистају искреношћу и жаром своје просте вере у Господа. Има свештеника, који су прави пастири свога стада, који су својом иелицемерном смерношћу, својом готовошћу, да другима послуже, својом верношћу и оданошћу служби својој, прави витезови пред људма и прави мученици пред Богом. Услед општег очајавања, у сред овога црнога мрака који нам народ претиште, по гдекоји примери свештеиичког хероизма за које знам, по гдекоји узорни духовник кога нознајем, дижу ме са земље, храбре ме да дрзнем подићи очи к небу и да узвикнем: „Госиоде! па ово је у дну своје душе још једнако онај исти народ српски, који јетебитолике светитеље дао! Ово је народ који је кадар да има витезове своје и на бојном пољу, и на пољу мирнога рада, и на нољу љубави и милосрђа хришћанског". Јест, у свештенству српском, у гарнизону који је имао задатак да брани град вере срнске, било је појединих примера изванредног хероизма на томе пољу напора и пожртвовања. Било је међу нашим свештеницима и хероја и мученика, који су легли у гроб и незнани и непомињани, и без икаквог признања од људи. Господ ће им то богато накнадити, јер ће их на прагу царства небеснога дочекати речима: „Слуго добри и верни! у маломе био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђиу радостГоспода свога"! (Матија, 25,21.) И кад иогледам на такве свештенике, онда ми се чини да Легион, и ако је легион, не би град вере наше освојио, да су и сви други позвани били свесни свих опасности, и да су свесно и разборито своју дужност чинили. Што није било до сада, нека буде бар од сада. Ја овде не говорим само као човек, који је у тешким искушењима живота лично нашао да има Бога и да у познавању ВВега лежи извор за морални препорођај и за изванредне духовне насладе. Ја говорим овде као светован човек, као грађанин, као онај који се бави изучавањем политичке ФИлосоФије, и испитивањем усло-