Српски сион

Б р . 47.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 799.

изборми ред и оно начело, ио којему ои свештеиство самосталио и засебно бирало своје заступнике за сабор. И но досадашп.ем еиархијском устројству и но предложеном „уставу," бирало је и бирало би свештенство и од сада своје застуинике на епарх. скупштину засебно, а на основу досадањих избора, можемо без зазора рећи и — самостално. Иа, ипти је ко год протестовао нротив тога при донашању истог енархијског устројства, нпти и један протест и резолуција одржаних зборова п митинга говори против тога, и ако је тај засебан избор и у „уставу." Ако се сме и може подметати озбиљност и нознавање наших ностојећих уредаба н предлога одбора 15-торице, свима члановима одржаних зборова, онда морамо констатовати, да су они засебаи избор свештеничких застушшка у епархијске скунштине одобрили као оиравдан, и сигурно на основу мотива и разлога, који ту оиравдамост доказују. А кад се тај засебан избор одобрава за епарх. скуиштину, опда је са свим аиалогно и логично, да се одобри и разложиим призна и у саб. изборном реду. Јер, чим автономан појам слободе избора, или ако коме више годи, — и суверенитет народа (којему међутим не може у цркви бити места, разлога ни основа) дозвољава и нризиаје онај нрви засебап избор као оправдап и целисходан, ие само да треба, него и мора признати таквим и овај други. Тај императив комсеквепције диктира логика оних разлога и мотива, који су у постојећој уредби епархијској установили засебан избор, а који га иредлажу и у „уставу", а нротив којега, као што нагласисмо, пе протестује ни једна резолуција одржаних зборова, не говори ни један протест поднесеп сабору, те који се но томе мора иримити и сада у сабору, јер га ћутећки одобрава цео народ, па и оиај, који је митинге одржао. А кад је епарх. скупштинама делокруг такав, да по својој нрироди, са извесном компетенцијом, обухваћа цео автономан живот појединих дијецеза, а по томе и целе

митронолије, те кад се прима и одобрава избор свешт. заступника у епарх. скупштине, онда, где је разлог, али објективан и несумњив, ирави и истинити разлог, да је засебан избор саборских свешт. заступника неоправдан, иеслободоуман, неавтопоман? Зар само у рачуиу иартајском? Слободоумл.е даје свакоме његову слободу, самосталност. Мора ју дати дакле и свештенству. Иначе је то лажан либерализам. Ко рекме <(, мора рећи и б. Тако је то у целом свету и међу људима, који воде рачуна о логици и њеним консеквенцијама, којима је истииа „највећа иријатељица", којима је општи интерес не на језику, иего на срцу и у савести. Одбор 15-орице је уочио између осталих неконсеквепција и нротусловља у постојећим уредбама и ту: да свештенство бира у епарх. скупштиие своје застуннике засебио, а у сабор ие, те ју је у своме. предлогу отклонио и учинио, изменом саб. изборног реда, само оно, што му је диктирала истина и нравда, логика и коисеквенција с једне, а разлози општег интереса с друге страие. Хоће ли извесни људи на сабору више рачуиати и у овом нитању са логиком и разлозима општег интереса, него са циФрама свога партајског рачуна, то остављамо њима, а нама задржавамо право, да им кажемо своју и после њиховог рада. А овим редовима хтели бисмо само, да упозоримо иа истакнути моменат у питању измене саб. изборног реда оне, који се упозоривању ие учинише још иеприступачиим својом непогрешивошћу и партајским заиосом. Но кад смо већ и при носледњој, за овог саборског заседања, речи о изборном реду, не можемо, а да на извесну адресу не упутимо и ово „примечаније". У саборској седпици од 2. о. м., ириликом расправе о мировинској уредби свешт. удовица и сирота, хтео је иосланик г. парох Максим Живковић да својим речима даде јачу сиагу, те је рекао: да говори у име целог архидијецезалног свештенства. У том тренуку — а ми бисмо му желили