Српски сион

С тр . 802.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 47.

масе, која им се обично руга иазивајући их лажним свецима, притворицама итд. Но пастиру треба да је главна брига и старање, да задобије љубав и новерење код свога народа. Беседе с црквене катедре саме но себи ретко кад ностигну ту цел, те с тога њих ваља допуњавати личним иосетама и службом свештениковом на дому пастве. Пастир треба да се искреним, природним и дружевним начином обраћа к нарохијанима, треба да покаже учешћа и интереса к обичним световним стварима, које занимају парохијане. Свештепик, који је одушевљен жељом да буде истински пастир повереног му разумног стада, неће иропустити ни једног, ма и најнезнатнијег случаја, који би могао послужити за духовно унапређење његове пастве, и свагда ће се старати, да у своме делању поступи тактично и опрезно, и употреби све своје знање и умешност. Пастир ваља да има на уму као опште правило, да он представља иосланика божјег у сваком дому који походи, и слично Спаситељу, који је сејао семе свуда куд код је досиео, дужан је вазда неприметним иачином управљати мисли својих парохијана од времених и земаљских предмета к небесним и вечним. Душевно спасење пастве и пружање помоћи истој нека му је свагда главна и непрекидна брига. Врло би корисно било за пастира, кад би за рана и у напред измислио и удесио различие иачине како ће навести мисли својих нарохијана на религиозне теме, да би после могао при прелазу са световних предмета к духовним лако избећи све што је усиљено и извештачено. Пастир треба више него ико да је вешт у томе: да се не служи вештином. Пастир ваља озбиљно да размишља како ће простим начином да почне своје приватне теме и да их простим речима правилно изведе — он више мора на то иазити, него на онште теме и материје, које употребљава за црквене проповеди. Млади и неискусни пастир треба у нанред да зна, како ће започети и водити религиозни разговор. Он у напред ваља да се приправи и да види себе сама како говори готово све оно, што ће говорити при ликом свога разговора. У самој ствари, код својих нарохијана иаћи ће он саразмерно мало потпоре и одговора иа оно, што им буде говорио о религиозним предметима, мало ће чути што друго осим иеких општих Фраза, иаучених из детињства и изговорених готово без правог сазнања п разумевања; а то није због тога, што мећу парохијанима његовим не би било искреног расположаја к таким раговорима, него више с тога, што иарод у опште није способан да изрази своје мисли и да просуди своје осећаје, јер се они сноро дотичу узвишених предмета религије и духа. С тога је пастиру неонходно нужно, да нолагано постуна, да наводи нримере и да ирелази од једног предмета к другом. Свештеник треба у целом свом понашању да показује часност и истинску племенитост душе, па те особине ваља да задржи и у личној беседи . са парохијанима. Тако оп пе треба да буде љубопитљив па да прониче у тајне срца свога сабеседника,. макар те тајне биле и религиозне нрироде: на против, њему ваља стицати знања о религиозном стању породице у чисто усрднОм разговору, дозвољавајући себи тек но каткад по које питање, но и то искреним и учтивим начином, без икаквог лукавства и вештог подилажења. Често прост савет у погледу читања св. писма, посете богослужења, старања о религиозном васпитању деце, дужности за нородичну побожност и молитву, — реч иризнања незаслужене милости, дароване од Бога, и израза тога признања осећајем благодарности к Богу н т. сл. утиче врло силовито и благотворно на слушаоце. (Наставиће се.)