Српски сион

ј> С тр . 850.

„СРИСКИ СИОН."

В р . 48.

чињеница, лако уверити, да је нређашња наша јерархија. чинила грешке тиме, што у времену ирнпрема за узакоњење наше народно-дрквене автономије, а и пре и после, није била са собом на чисто у томе, на којим основама да се озида та наша народно-црквена самоуправа. Услед тога је се наша јерархија у том времену скоро неирекидно колебала, те је час сама суделовала у неправилном омеђашењу својег нравног и законог делокруга, час опет била је неодлучна, па и пасивна, кад се у саборима подносила, расирављала и решавала и таква питања, која по суштини својој засецају у устројство цркве наше, питања, на која јерархија према законима цркве има права утицати, а дешавало се и то, да је она по кад и кад спроћу народа одвећ јако жице затезала. Тако је пређашња јерархија падала из једне противности у другу, чинила је, често нехотице или и под морање, и такве грешке, које су по својим последицама величале заплете и трзавице, које су већ постојале, чиме је посредно и од своје стране пречила правилан и успешан развој наших народно-црквених автономних установа и послова. Са истих и још са других узрока грешили су у црошлости и посебице о полагању законог темеља нашој иар. цркв. автономији и наши иретходници из реда световњака, који су ту нод стегом протестантизма чешће били одвећ агилни у корист претерана народна суверенитета, поводом чега су тада на саборима донашане такове уредбе и у овима одредбе, које тангирају суштину наше св. матере цркве, која не може и не сме допустити, да се у њој било у име модерна назови-слободоумља, било под^ каквим год другим изговором ексиериментише на рачун њених кардиналних начела, њених основних закона, без којих она може бити све и сва, само не црква апостолска, православна и срнска. (Тако је!) Неоспорна је истина, да како закони црквени тако исто и црквена пракса дају нама световњацима одлучна утицаја у спољној црквеној унрави. То своје право заступао је и бранио народ наш с разлогом конзеквентно, све до дана данашњег. Али отуд никако не следи, да су световњаци у времену припрема за узакоњење наше народно-црквене автономије, под утицајем начела о самоуправи, које је тада доминиралои у јавности ове наше домовине, и даље иод ути-

цајем неуснеха им у нолитици, смели тако далеко иоћи, да спољашњи организам наше цркве буди у чему главноме ударе на калуп протестантизма и грађанске иолитичне организације, те да тим пут&м устану нротив власти јерархичне, с тим смером, да ту власт замене својом превлашћу, или чак свевлашћу. Јер ако ми световњаци и јесмо у духу наше св. матере црквс власни суделовати у спољашњој црквеној унрави, можемо и смемо ми то чинити само у складу с тим истим духом, никад овоме на штету, јер унутрашња и спољна црква чине тек једну неразлучну целину, те ко руши спољну цркву, обара и унутрашњу, п обратно. (Живо одобравање.) Ну најкрупнија грешка наших предходника из реда световњака била је у томе, да су били јунаци према јерархији, а мекушци снроћу државне власти, која им с тога и натури у саборском устројству октројку, којом постаде неограниченим госпоеподарем у нашој нар. цркв. автономији, исакоје наша нар. цркв. автономија није ни на небу ни на земљи, већ у ваздуху. И то и тако устројство саборско послаше они ошптинама, да га узму на знање и да се по њему равнају, место да у сабору повуку логичну конзеквенцију аксијома: да автономпја искључује сваку октројку. (Тако је!) Државна власт грешила је тиме, што је насупрот наглашеној дужности њеној у више ирилика прелазила границе свога делокруга, по праву врховног надзора, наиме онда, када је данашње саборско устројство с познатом клаузулом на знање узела, те кад је тиме себи ирисвојила нраво, да у пословима наше народно-црквене автономије мериторно решава, чиме је автономија сама постала илузорна, чему су како световњаци, и то и оиозициони, тако и јерархија доста допринели, у колнко је неоспорно, да су и једни и други доста често се обраћали власти државној с тиме, да ио њих неугодна решења автономних власти у њихову корист преиначи, па и уклони. (Доста жалосно!) Славни саборе! Кад све ово у виду задржимо, може ли се ико чудити томе, да су поводом укрштаја овако супротних струја моглеу саборима ускрснути и такве установе, од којих неке нису имале у себи животне снаге, дочим еу друге унеле клицу материјална и морална назатка у оне средине, чијем су развитку требале да иослуже, што су и прваци опозиције признали и на лисмено.