Српски сион

Б р . 48.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 849.

кој " су у цркви, а то су Јерархија п народ, снроћу државе, као Фактора иаван иаше цркве, како би црква и школа нам у овој држави својим животом могле битисати. (Тако је!) Кад је према томе држава иашој цркви и иароду нашем признала автономно право на народно-црквеном нољу, то је она тиме нризнала нама право, да своје црквене, школске и Фундационе иослове самостално и независно од државве власти можемо уређивати. Отуд излази да норед узакоњене народ. цркв. автономије држави на нољу те исте автономије не припада никакво друго право, до ли ираво врховног државног надзора. По ираву овог врховног државног надзора може држава једино да бди над радом наших народно-црквених автономних власти и органа Данас врши она то нраво почињући од св. синоданаксведо општинских скупштина (из центрума: Охо!) — (Говорник: Охо, или не, тако је сада) а врши га нреко краљевског комесара, нарочитих повереника и тнме, што јој се закључци подносе на увиђењс. Но овај врховни надзор не даје државној власти право, да утиче у рад наших автономних власти и органа, или да закључке њихове одобрава или преиначује, да, дакле, у нашим народ. цркв. пословнма мериторно решава (Тако је!) него: она има једино то да извиди, да ли је закључак донесен у оквиру автономије, па ако је тако, онда га просто призна као правоваљана, ако није, онда има са својим иримедбама да га врати натраг, како би га дотични органи, ана посе нар. цркв. сабор у свом самосталном делокругу по ново мериторно решио т. ј. са автономним правом у склад довео. Из узакоњене народно-црквене автономије извире ио државну власт двоје: прво обвеза, да једном призната наша права не може мењати једнострано т. ј. без саизвољења нашег нар. цркв. сабора, на ни донашањем нових земаљских закона, који би се косили с нашнм автономннм нравом; друго, дужност, да автономијом нризнату самосталпост н самосталан рад, као и све по сабору донесене законе и уредбе мора сироћу свакога у држави бранити. (Тако је!) Славни саборе! По себи се разуме, да п регулисање одношаја парода ирама јерархији такође спада у оквнр нашег автономног права. Али је разлика у томе, што за ово регулисање автономије није безусловно нужна, јер би се ти одношајн и без автономије, у строгом

смнслуте речн, далп регулисати, као што јс то С11 У ча Ј У државама у којима доминира вера православна н. нр. у Гусији, Србији, Грчкој и Гумунији, а дају се регулисати на основу догама, аностолског значаја наше св матере цркве, п по обичајном праву, које је вековном праксом као иравоваљано признато како од јерархије тако и од народа. Прама овоме могу се народу на нољу иар. цркв. самоуправе устуиити сва права, која се не косе са догмама, са епископалним карактером наше цркве, и са обичајним правом, у колико то оиортунитет, као камен крајеуголник сваког успешног рада, допушта. (Одобравање.) Олавни саборе! Из свега овога излази да је у првом реду нужно да цркву као такову и народно ираво на народно-црквену самоуправу, са што широм автономијом, ирама власти државној обезбедимо; а регулисање народног права на пољу народ. цркв. автономпје прама јерархији даје се лако остварити свакоме, ко утоме хоће даузме за основу и иовучицу оне Факторе, који то једино могу и смеју бити, а то су: догма, епископални карактер цркве, обичајно право п савремене прилике од којпх зависи успех т. ј. опортунитет. (Живо одобравање) Славни саборе ! Ко овде номенуте Факторе и основне законе државне код сређивања наших автономних односа себи узме за водиљу, моћи ће уз нешто добре воље и без велике муке повући демаркацију, која на пољу нар. цркв. нам автономије обележава правне делокруге: јерар хије, народа и државе. Какве су у томе данае у нас ирилике? Уверен сам, да нико не може с разлогом тврдити, да су ти делокрузи по закону правилно а по правди савесно омеђашени. Упитамо ли: ко је томе крив? — одговарају једни : држава, други: јерархија, трећи: народ и нар цркв. автономија, док неки оиет беде: изнимно етање и неповољне оиште ирилике. Као што обично бива у животу, тако ће п овде истина бити у средиин т. ј. криви су сви, ко више, ко мање. Нећу у питању о кривпцп дазалазпм у ноједииости, али у корист ствари, која се овде раснравља, треба п у томе бар главне моменте у виду задржати. Ко проучи тек минулу прошлост цркве нам н народа, може се, на основу опште иознатих