Српски сион

/ Б р . 4 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 831.

неразумно и сасвим песхват.Ђиво, о чему се не да ништа мислити; према томе му изгледа вера у тајну иеки захтев, којн унраво треба одбацити и који је недостојан човечјега духа. Искушење је у толико веће, што тим иачином противу стаје вери оно, што је најбоље и најплеменитије у човеку, а то је жива жеља за истином.

Најмоћпији и најутецајпији противнинн Хришћанства побијају га у име иауке, ФилосоФије, историје и ириродних знаности. Разуме се, да они нри том смећу с ума, да њихова наука не чини, што би јој ваљало чинити, ако ће да свестрано задовољи човека, и да још није издржала животну пробу.

(Наставиће се.)

(Свршетак.)

/

Што се тиче правила, да се посета заврши молитвом, мислимо да није нотребно придржавати га се свагда. Молитва као завршни акт посете може се употребл>авати онда, кад је томе згода, а вазда ваља прибегавати њој, кад то захтева нотреба. Пастир је дужан старати се о васпитању духа благочастија у народу и треба да гледа да иосле њега сваки дом дише молитвом; дужан је учити наству своју молити се. Болесничка соба — врло је згодно место за молитву. Угодан моменат за молитву наступа такођер и у том случају, кад је душа нриуготовљена к њој нредходним разговором, кад осећаји, тако ])ећи, сами траже и моле да се излију у молитви. Но иикако не треба падовезиватп молитву или побуђивати парохијапе к њој у том случају, кад онн ие осећају у себи молитвепог расноложења. Молитва треба да буде акт слободне воље. Ако прилике ириморавају свештеника да некоме даде опомену, то не ваља да је даје пред странима; особито ие треба корети родитеље у нрисутности њихове деце због њихових наравствених и релнгиозних обвеза. Пастир, као и сваки други човек, може најносле имати својих иитимних другова и посећивати једне породице чептће него друге. Али само сви, и богати и сиромаси, и образовани и необразовани морају једнако осећати, да у своме пастиру имају општега друга. Лако је могуће, да ће се и у таком одпошају пастиревом према своме раду чути по каткад понеке жалбе на његову несправедљивост и нристрасиост; но те жалбе нрестаће саме по себи, кад

се на скоро сви осведоче, да он искреио .вуби своје нарохијане и да нм нодједнако жели да помогне у свима њиховом духовним нуждама, без обзира на личности. Кад се нојави какав особито важан иовод за иосету, не сме се посета пикако одлагати. Правилно и згодно употребљеп мипут много је важпији, пего после читави дани и седмице. Нема ничега, што би могло сметати иастиру да буде неверан тој обвези. Искусни и нажљиви мисионари сведоче и иотврћују, да су већи део људи обратили и привели к вери приватпим разговором са сваким нојединим од заблуделих, а.пе јавним дисиутом с њима. Јавни диспути, ако и имају каква значаја, то имају једино као средство да се утврде истипски чланови цркве и да се стане па пут распростирању заблуда међу њима. Ради обраћења заблуделих на нут истине иужио је личио пастирско заузимање. Код заблуделих ие вреди толико посета храма, богослужење и црквена проновед, колико лични саобраћај настирев и ириватни разговори, јер у овом случају ради и делује сила личног утицаја и убеђења, а тога нема у првом случају. Навештавање слова живота највећа је обвеза у животу сваког хришћанина, а особито пастира цркве. У саобраћају с неписменим и необразованим људима, који сачињавају већи део сеоског становништва, не треба вештачки подражавати њиховом иачину мишљења и говора. Тежња, да се с народом говори његовим еопственим језиком, иеопростива је погрешка, у коју често падају представници интелигентних слојева нашега друпттва. Доста је говорити с иародом учтиво,