Српски сион

Стр. 832.

„СРПСКИ СИОН."

говорити с њим као с равиим, говорити са искреним учешћем према њему, да би се изазвала у њему симпатија, поштоваље и ирава љубав његова. На против, тежњу, да се спусти до сопственог његовог схваћања речи, осећа народ често као личну увреду; јер народ врло добро зна, да ко вештачки подражава начину његова говора, тај не чини то ради тога да га уздигне до свога нивоа, него да би сам стао с њиме на један ниво. Још више онрезности и обазривости тражи се од пастира при саобраћају са сиромасима и бескућницима (пролетарима), којих има доста ио варошима и селима, с људима, који су већом страном не само са свим лишени материјалних средстава, пего и дубоко покварени у моралном ногледу. Свака Фактична нужда треба да се неодложно одстрани; но у исто доба ваља иастир да се чува, да им не указује материјалну помоћ при свакој својој посети; јер ће се тим начином привикнути, да ненрестаио очекују помоћи са стране и да се надају туђем издржавању. Боље је да се постара, да другом приликом и другим целисходним начином уништи сиромаштво у својој парохији. Нужно је такођер трпљиво и снисходљиво сносити и иримати жалбе и туговање неуких и сиромашних људи ради свога положаја, а тако исто и притворство и скривање истине, к чему нрибегавају каткад бедни људи; јер ти недостатци и мане ма се како то чинило у први мах чудновато — могу да прирасту за човека и да се споје заједно са добрим моралним особинама. Није само младим и неискусним, лакоумним, незналицама и норочним људима потреба, да се пастир личио с њима искрено разговара, да их поучи, савегује и утеши, но и бољи и угледнији парохијани по времену осећају потребу, да им свештеник пружи моралне помоћи. Свет својим кужним задахом окружује' и у мањем или већем стуињу заражава све хришћане, ма како они били савршени. Бриге, неспокојства, тешки радови, искушења у частољубљу, уметие насладе и уживања, лака добит и разне друге замамљиве прилике овога све-

та често смуте, пољуљају и заслеие и најбоље умове. Пастир је дужан да као и Христос, „Добри Пастир," ходи око свога стада, да ослобођава душе, које су пале у замке овога света, и да им даје савета, помоћи и утехе. Крепка реч усрдне вере, тврдог убеђења у победу иравде и добра, много нута ће одсудно деловати, да ослободи душу од световних варљивих сплетака. Савремена посета пастирева заистаје каткад благословена за сиас душе, која је већ подрмана од какве велике саблазни. У ногледу обвезе посећивања пастве свештеник се подвргава већој опасности кад се покаже нерадљив, него кад је ревностан и вредан. У данашње време није лак посао ономе, коме је поверено служити цркви. Пастир мора сам себи одређивати и одмеривати посао. Другим радиицима обичноје посао већом страном одређен, делокруг им је одмерен, те и против вол>е морају радити како и колико им је ирописано. Но настир живи и ради по друкчијим условима. Изузимајући богослужбено време, може он толико часова носветити своме делању, колико сам сматра за нужно. Он одређује сам себи посао с дана на дан према приликама и иотреби. На завршетку ваља с одобрењем и похвалом спомеиути обичај западних свештеиика: водити записе и белешке о свакој учињеној посети. Случаји за доброчипство, који се покажу свештенику; значајни и ма у ком погледу важни моменти разговора из прошле носете; душевне црте појединаца; религиозно стање нородица и иосебних лица у разним моментима њихова живота; предмети, који највише занимају мисли сабеседника; особености у духовном развићу — све те и сличне примедбе и белешке, сабране овде и онде, сачињаваће с времеиом богат извор извадака, који ће бити важан не само за оног који их је писао, него и за науку, и представљаће прекрасан, живи материјал за настирско богословље, психологију, различне гране отачаственог знања итд. Желети је, да и наши иастири у том иогледу подражавају својој искусној и нросвећеној западној браћи. II о руском. С. II.