Српски сион

С тр. 868.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 49.

— како то захтевају од н.ега и од горе и од доле — врло често долази у таково стање. да му никако није могуће духом својим вијнути се горе, јер га терет и брига нритискује. Тај не зна, да је српски свештеник везан за породичан живот, а, шта све нема и шта све има у породичном животу — то ие зна тај, јер да зна, знао би и то да није могуће „сваке службе иредичица". Тај не зна — много ие зна, јер да зна, ћутао би или би бар казао као г. Јеремић: нужна је установа епархијских проноведника. 0 предлогу установе те не ћу ништа да говорим, само примећујем: ма колико г. Јеремић: да доказује потребу устапове те, ја не верујем у остварење или бар у скоро остварење њено. Иа шта онда?! Ништа друго него препоруку г. Мирковића ставити свештенству па срце, па сваком приликом, кад није спремно за проповед, нек протумачи дотично св. евангелије. „МпИа ре^ав!" и „ не вћси чесо просиши!" — брате Богољубе, морам да ти довикнем. Или си ти можда тако сретан и у стању да извршиш ту нрепоруку своју ? ! Сумњам ! Јер познајем и своје стање, на једиом смо извору црпели. Тумачење евангелија је ствар врло тешка па смем рећи и најтежа. Тумачење евангелија је ствар још и тугаљива. Та зар нису баш из кривог тумачења евангелија поједине секте ницале ? Зар и данашња секта назаренска није ностала из кривог и нетачног тумачења и разумевања св. евангелија ? ! Јеси ли ти сигуран, брате, да не ће који од нас па још од „невјежа" криво протумачити св. евангелије ? ! Јеси ли ти сигуран баш и за себе самога ? ! Или можда ти мислиш с тумачењем тим — узети који или неколико стихова из св. евангелија иа на њима развити поуку: малу, кратку, разговетну. Ако то мислиш, онда је то друга ствар — онда је то иредичица, што и Змај ирепоручује, па ако си ти у стању иположају да то можеш „свакеслужбе" — служи ти на дику п славу; а за многе друге свештенике ре-

као сам иапред, а рекао си и ти, ако се сећаш. Па шта да се ради ? Лекари не ће болеснику ништа помоћи, ако ће само соибШа држати, него се мора што пре лекаријама и лечењу пристуиити Ради тога ето и изиосим предлог свој и иуштам га, као и г. Јеремић, на груди нашег високопреосвештеног Епискоиата, а тај иредлог је: увађање читања наравствених ноу чењ а у цр кви нашој. Док се не би која можда напреднија и изведљивија мисао у погледу проповедања слова божија изнашла и утврдила, држим, да би „читање иоучења", ако не много, а оно доста хаснило цркви и народу нашем.*) Књига, коју пред собом имам и препоручујем, носи овај наслов: Оок(шш разнн \"а нед^лнк^х н праздничнк^а нраво8читшшхх побченТи." Написана је језиком славенско-српским. По моме мишљењу требало би ту књигу дати вештом човеку, да је данашњим лепим српским језиком преведе, па кад би штампана била, морала би ју свака црква набавитв. После св. причешћа или после ,.В8ди и,иа ". . . или како би духовна власт одредила, имала би се ова иоучења народу у цркви читати. Ја ћу привести нека места из предговора ове књиге, која говоре о прекој потреби увађања њеног. Ко је пак има, нека прочита сав предговор, нека прегледа и поучења, на ће се уверити, да су то дивни цветићи сплетени у невенвенцу, за који је заиста грдна штета, што св. амвон не реси. „И ако је сваки свештеник — вели се овде, — речју божијом и савешћу својом обвезан поучавати и показивати пут к спасењу пастви својој — но ми још нисмо толико Богом благословени, да посвуда имамо свештеиике интелигентне и учене. Много их има, који звање свештеничко обављају, а не разуму ни „мже г/шо/1к>тх ни и' ни\х же оуткерждак>тх," који, и ако су постали иастири,

*) Тај мој предлог нити би остварењу установе епархијских проповедника сметао, нити би по остварењу исте излипган постао.