Српски сион

С тр . 876.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 50.

то још ваљан, спреман, марљив и савестан човек. Према томе: нарох треба да јс — парох, — а прота треба да је прота! Ко хоће да је парох, нек буде парох и пек му је круг рада ограничен иа неку цркв. општипу — а кога срећа послужи, или ко је одабран, да буде окр. прота —- пек буде прота, нек буде орган, нек буде рука, нога, очи, уши, уста, срце, душа епарх. власти, пек буде чиновник енарх. унраве, те нек служи и дела у своме протопресвитерату, а не да га дужности везују и за пеку парохију, те да га исте д у ж н о с т и р а с п ин> у н а крст, који се испречио између иарохије му и целога протопр есвитера. То је право мучеништво и за самог протопресвитера, ако је савестан у извршавању својих двостручних дужности, а ако није савестап, онда, истина, то није за њега мучеништво, али је свакако страдање и грдн.а неприлика како за ону цркв. општину кој ој јенарох, такоијош више за ону епархијску власт, којој је не само орган, већ као што рекосмо —- рука, нога, очи, упш, срце и ирава душа! Па кад је тако: ко да бира окр. протопресвитера? Али место тога иитања, боље је одмах пптатн: ко да бира нароха цркв. општиии — и ко да бира протопресвитера као чиновника епарх. власти? Одговор је готов: иароха као свога духовног пастира, треба да бира цркв. онштина, а окр. пр от о пр е свит ер а ка о чиновii ика епарх. власти треба да бира сама еиархијска власт. А то значи: треба оделити звање пароха у цркв. општини од звања окр. протопресвитера, што га има искључиво да врши у своме протопресвитерату. Јер о чему се управо врзла па сабору препирка у погледу избора окр. протопресвитера ? Ево о чему! Браниоци предложепог устава тражећи, да окр. протоиресвитера бнрају скупа сви одсеци енар. власти, сматрали су окр. протопресвитера у првом реду као чиновнпка епар. власти, па тек у другом

реду као пароха дотичне општнне, у којој му је седшпте — те сматрајући окр. иротопресвитера као орган, као руку, ногу, очп, упш, уста, срце, душу епархијеи епархијских власти, рекли су опозицији: Ако пекоме требају наочари, оп неће нослати свога суседа, да му их он на своје очи онроба и купи — већ ће сам отићи оптику, те их сам за своје очи опробати, те сам погодити и купити. Ако ми је рука утрнула, ја ћу за своју руку сам себи лека и мелема тражити; ако ми је нога уганула или се зглавак разместио, ја нећу гонити суседа, да он овоју здраву ногу лечи, да моја болесна нрође, него ћу сам своју ногу лечити и т. д. А противници нредложеног устава, сматрајући у окр. протопресвитеру прво нар о ха, па тек опда орган и чиновника еиарх. власти, као да су одвратили: Све је то истина, али ако цркв. општини треба „душепопечитељ", ако мојој дунш треба духовник, дајте да га наше душе бирају, а не да га бирају они, којима ои није „душепопечитељ", а којега уз то у главном и не нлаћају. Од куда долази енарх. власт, да бира душама нашим духовника — а тога духовника ми да нлаћамо ! ? Као што видимо дакле јаки су разлози и на једној и на другој страни. Управо и не знаш који су јачи — али ми тврдимо, да су то разлози без разлога, да су то разлози — кад се позиаје сама суштина ствари — ништави и недостојни н ашег нар. цркв. сабора, у коме седе толики умни и разборити људи! Јер па што се препнрати о некој ствари, у којој и једна и друга страна има потпуно нраво ! ? Није ли место јалове препнрке боље одмах прећи па то, да се питање реши онако, како се једино и даде пр авилио решити — на да решењем пе само и обе страпке задовољне буду, већ да се и ошптој стварн користп!? Овако од ирилике говорисмо. ми дана 13. новембра о.год.г.дру Илији Вучетпћу, путујућп заједно из Нов. Сада жељезницом у Карловце — и г. др. И. Вучетић дао је тада нама за право и рекао је, да ће ои у сутрашњој саборској седницп предложити: да се звање окр. протонресвитера, као ор-