Српски сион

Б р . 50.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 883.

полита-иатријарха. Дак.ио, госиодо моја, скупите свс тс делове, на све страие растурене — мени то изгледа као разбијена војска — на подајте их ма коме законодавцу у руке, који зна шта јв кодифшсација, тха ни један не би друкчије радио, него што је одбор 15 ице. Све да смо се баг^или и на становиштпе, да на.н ваља доносити иоједине уредбе, ипак би морали иоменуте тгоједине делове саставити у једну органичну целину. (Тако је, с десна). Оволико сам нашао за нужно да наведем са формалне стране, а сад допустите да пређем на сшварну страну саборског устројства. И овај једини закон наш или уредба, немојте мислити. да је иотекла пнидијативом сабора или појединих посланика. Ко зна оне тешке околности, под којима су се српски сабори састајали, тај треба да зна, да је ово саборско устројство, тај основни камен н иаладијум наше автономије, та наша народна тековина — управо диктат др>жавне власти. Онда смо се мн, господо моја, налазили у критичком положају и ми смо морали тако усвојити, како је државна власт желила од нас. И заиста чудновата је та нојава у нашем јавном животу; кад добијемо слободу, да градимо своје законе сами, онда сметамо сами себи и ништа нам није ио вољи, а кад други дођу, иа смелиајуИи нагиој слободи, принуде нас, да примимо, што нам се даје, онда нам је то ио вољи. Шта впше, после неколико година, оно, што смо морали примити, на сва уста проглашујемо као неку тековину, као неки основни камен и иаладијум целе наше автономије. (Тако је, с десна). Па сад да видимо, какво је то саборско устројство ио садржини ? Нема у њему може бити §-Фа, у ком нема нешто октроисано; октроисан је назив нашој цркви, у самом тексту му има октројака, којима су окрњена автономна права наша, делокруг сабора је проти-автономно скучен толико, да државна власт на основу наше уредбе врши нека замашна права, која јој но државном закону не припадају нити могу нринадати и најпосле, овим саборским устројством уведена је провизорија у иашој автономној управи са привременим чиновништвом, што и дан данас још једнако траје. Изнад свих ових мана, најгрђа му је она позната клаузула, којом су тако рећи, сва наша автономна ирава ссквесгирирана. Ми смо се тешили испрва, да је та клаузула излив врховног надзорног права државног,

да је гесиг8И8 а!з а1ш.чи, дакле заштитна мера, којом држава сузбија наиадаје на своја суверена нрава у интересу јавног поретка, ирава и независности држављана. Међутим, та је клаузула, као што се схваћала, а и данас још схваћа од стране државне власти, са свим нешто друго, она значи: да је наша највиша автоно.ина власт не овде и Карловцима, него у Еудим-Пештии. Немамо ли дакле, господо, право, кад хоћемо пре свега да ревидирамо саборско устројство и тим освојимо земљиште, на коме, на нашу грдну штету, не ми, веК други господаре. (Живо одобравање с десна). Мој врло поштовани нријатељ, др Полит, казао је: „то је тековина, не дирајте у то", а на свршетку свога говора рекао је, да се теши, ако би се сабор и бсзузнешно разишао, да остаје садашње стање, он се задовољава, да врховна автономна уирава не до~ђе у наше руке, него да остане и на даље у туђим рукама. (Тако је, с десна). Но, славни саборе, морам и то приметити, да је српски сабор у оно време, кад је саборско устројство еанкционисано и у сабору обнародовано, донео закључак — а говори се и пише, да сабор није ништа учинио — да ће се ирвом, ириликом постарати, да се саборско усшројство иреустроји тако, како би се ирава државе са автономним иравима срискога народа, могла у склад довести. И ето одговора др. Политу на његово питање: одкуда нама мандаша за ревизију. Ми смо ову прву прилику носле санкције саборског устројства употребили, да извршимо до сад неизвршени закључак сабора од 1875. (Живо одобравање с десна). Нрешавши све наше постојеке уредбе предочио сам славном сабору жалосну слику нашег данашњег стања и ја сам уверен, да нема ни једнога члана овога сабора, који не би увидио потребу, управо преку нужду, да се иостојеће уредбе ревидирају. Шта внше срнски народ је путем својих автономних представииштва, у општинским и епархијским скупштинама, у саборском одбору, иштући сазив српског сабора уједно дао сваком приликом живога израза својој жељи, да се коначно уреди сриска народно-црквена автономија, и тим обави наш најиречи задатак. Континуитет те тежње око коначног уређења автономије наше заступа ова наша странка Ко познаје интенције сабора од 1879., тај ће врло добро знати, да је и томе сабору била намера — и ако је иошао другим путем,