Српски сион

С тр . 896.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 51.

соФИја треоа да оуде и не може ништа друго да буде, него пронедевтика хришћанској религији". За сој полу-образованих и једнострано образованих, који је много већи бројем, него што изгледа, кад се летимично посматра, вреди и дап данас и може се применити она изрека Баконова; они су само површно захитили пз извора познања; то их је омамило, породило у њима неку учешачку таштину, надутост и вртоглавицу; да су се напили на душак, љихово би око било бистро, њихов дух разборит, њихов суд трезвен. Они се сувише охоле својим знањем, те да чувају детињски-просту, смерно-побожну веру; да дођу до дубхега, свестрано доказанога, философским и историјским студијама потврђенога религијознога уверења, у коме душа борави с непоколебаном и • пуном утехе пзвесношћу и с којим су „готови на одговор свакоме, који их запита за њихово надање", 29 ) за то им не достају прве погодбе, права наука или бар жеђ за науком, озбиљност у мишљењу и прегаралачка љубав к истини. Јер „рад на философском испитивању", вели Малбранж, „наредила је вечита мудрост и он је и дан данас апсолутно потребан; ми треба да знамо, да не можемо јасно појмити истину без рада и напора, јер смо грешници и осуђени да живимо у зноју лица свога, а ту се свакојако ие разуме само телесан живот, него и живот и храна дупшна, наиме истина". — Шта је истина? питају они као човек, који је све испитао и о свему мозгао и размишљао, али одлазе као и римски судија не сачекавши одговора. 30 ) Тако су душе као пшроко, мртво море, у коме се 39 ) 1. Петр. 3, 15. 3 ») Јов. 18, 38.

не миче никаки живот, као голема пустиња, иа којој не може да истера никаки влат. Но „религија је", као што нраво вели Паскал „тако нешто велико, да су они с правом из ње искључени, који неће да се потруде, да ју боље позпаду". И баш то незнање, тај нехат и немар, та умна леност и духовна тупост најчешће се усуђују, да се ките звучним именом ФилосоФскога образовања и толеранције, која са свога, као што она труби, без предрасуде становишта нроглашује све религије истииитима и добрима. Н>ој је суштина сваке религије цигло у „праведном делању", а не разбира ни часа, шта је управо у нашем делању право и праведно п где је кореи и мера сваком праву и дужности. „Многи мисле", вели о том згодно духовити Манцони, „да је та равнодушност плод дубока испитивања и унапређенога образовања, да је она последњи и најстрашнији непријатељ религији, који ваља да дође на крају времена, да дочне победу, коју су већ припремиле многе пређашње борбе. Али истина је баш обратно. Беше, до душе, та равнодушност први противннк на кога се намери Хришћанство на своме победном путу кроз свет. Чим се је појавило, беше тако презрено, да се је мислило, е није вредно труда, да се поближе испитује. Апостоли проповедају свету оне науке, које ће одселе да буду светлост, храна и утеха највећим духовима; они полажу темеље новој цивилизацији, која ће да преобрази Европу и цео свет — и сматрају их за пијане. 31 )

31 ) „А други подсмевај-ући се говораху: напили су се вина". Дела Ап. 2, 13.

(Наставиће се/

^вештеничка дотациЈа Једно јо од наЈглавниЈих најтежих питања автономног живота наше цркве. То се питање годинама расправљало и уређивало, па се све до сад шуе могло новољно и стално уредити. Но после дугог проучавања и пошто су савладане припремне тешкоће решено је најпосде и то важно питање у последњем за-

седању нашег сабора. Уредба о дотациЈ'и свештеничкој, коју је нредложио саборски одбор 15-рице, претресена је и решена у седницама саборским од 25., 26., 27. и 28. новембра о. г. Због важности ствари саопштавамо овде ток расправе „о дотацији источноправославног српског парохијског и