Српски сион

Б р . 51.

„СРПОКИ СИОН."

С тр . 897.

манастирског свештенства, епискон а, архиепископа к а р л о в а ч к о г и м итронолит а-п атријарха српског". У седници саборској од 25. новембра о. г. одпочета је расправа иредлога о дотацији, који је зготовио одбор летнаесторице. По предлогу Њ е г о в е С в е т о с т и г. патријарха Георгија као председника сабора проглашен је предлог за прочитан, те се одмах приступило генералној дебати. Известжлац прота Је®тимије Вук адин овић разложио је у кратко основу овога предлога. Изнео је начела, која су руководила одбор петнаесторице при грађењу истог предлога Хтело се, да се осигура материјални опстанак свештенства, а да се не оитерети народ. Поједина наређења ове уредбе о дотацији свештенства оснивају се на рескрипту и на до сад стеченом искуству. Свештенству се предлаже већа наплата, јер ће по овом предлогу парох VI. класе у место 400 Фор. добијати 500 Фор. годишње плате. Установљене су и неке нове наредбе, и то о дотацији манастирског свештенства и епископа. Митрополит-патријарх оставља се и на даље у уживању свих народно-црквених добара, само му се ставља у дужност, да од сада даје у клирикалнп фонд годишње по 24.000 Фор. за издржавање богословске семинарије. Известилац препоручује овај иредлог за основу специјалне дебате, при којој ће исправити и неке мане, које се налазе у предлогу. Прота Дане Прица изнео је у подужем говору јадно стање свештенства у пакрачкој и горњо-карловачкој епархији. Нагласио је, да је дотација свештеничка најтеже питање, око кога су се мучили толики сабори. Тај посао ваља да се изврши на нриродној основи, те да може задовољити и народ и свештенство. Најправедније би било, кад би се могло извести, да сви свештеници са једнаком спремом имају и једнаку плату, пошто су им дужности свуда једне и иете. То би се могло извршити, кад би се основао један оишти јерархијски фонд , којем би био основ садашњи јерархијски фонд , а у њега да утичу сви приходи од свију сесија и остала свештеничка наплата, па онда отуда да сви добијају једнаку плату. Но то би се у овај мах тешко дало извеети; а пошто миели, да ће се за сад и овим предлогом свештенству помоћи, то га ирима за основу специјалне расправе.

Стеван Јовић прихваћа мишљење иредговорниково у погледу једнаке наплате свештенства. Тражи, да се материјално стање свештенства у пакрачкој дијецези поправи. Треба помоћи тамошњем народу, који је сиромашан. Прима предлог о дотацији за подлогу специјалне дебате п онда ће казати своје примедбе и поднетп исправке код појединих параграФа. Пошто се нико више није пријавио да говори у генералној дебати, иримљен је нредлог о дотацији за основу специјалне дебате, која се одмах и одпочела. При наслову примећује Његова Светост патријарх-председник, да би ваљало изоставити речи: „и манастирског свештенства", пошто наредба о њиховој дотацији не спада у делокруг сабора него св. синода. Архимандрит Иларион Руварац тражи такођер, да се изостави из овог предлога дотација манастирског свештенства. Манастирско братство је задруга, која нема и не сме имати ничега свога, те је за то и чудно говорити о његовој дотацији. Манастири потпадају под дотичне дијецезане, а сабор може само захтевати да у њима буде рада и реда. Таке ствари морале би се решавати само у синоду, и тек онда ступити са сабором у споразум. Манастири су автономне задруге, које су постојале још нре пресељења српског народа у ове крајеве. Манастири су духовне корпорације и као такве може се рећи, да су црквена добра, а не народна. Др. И. Вучетић напомиње, да је још у сабору г. 1865 установљено, да су манастири црквено-народна добра, и тада је решено, да се администрација манастира поверава управи народних Фондова. То је санкционисано, а тако стоји и у §. 19. саборског устројства. Докле постоји саборско устројство, не може се о том ни говорити ни гласати, јер би то засецало у промену устројства. Арх, Руварац изјављује, да ће доцније предложити, да се измени тај парагра® саборског устројства. За, тим се прими наслов но предлогу и ирелази се на читање појединих параграФа. Код §. 1. предлаже Стеван Јовић, да се све сесије укину, а ириходи од њих да иду у један фонд , из кога ће се евештеници плаћати. Доказује, да у пакрачкој и горњо-карловачкој