Српски сион

Б р . 51.

„СРПСКИ СИОН."

ЖЕ€ТО 0 апитаи сам од неке браће свештеника: зашто не одговарам на „примедбе" братаБогољуба Мирковића, које је овај штампао у „Новом Времепу" у питању „епархијских проповеднпка" ? Разлог је моме ћутаљу тај, што не налазим у тим „примедбама" стварног интереса за решење питаља о „епарх. проповедницима", те што би одговор на те „примедбе" изазвао можда још нестварннје примедбе, те би брат Богољуб могуће дошао и у тај положај, да ради штампања ових, узмора закуцати на вратима још које редакције. У место одговора, ево у преводу упутства и наредбе свештенопроповедницима грчке цркве. Упутство свештенопроповедницима од св. Синода/') 1. Посао намештених (одређених) свештенопроповедника биће, да обилазе градове, села и засеоке онога округа, у који је сваки од њих одређен, и да уче народ сваке недеље и празиика, а кад се народ узмогне скупити, и у радие дане. 2. Предмет учења свештенопроповедника треба да буде поучавање о св. вери и свештеним догматима и тајнама, о предањима и обичајима свете наше цркве, о тачном и неповређеном чувању свега од старина преданога. Осим тога још о дужностима хришћанина нрема ближњима, о верности и послушности краљу, о послушности државним законима, у опште о свему, што се односи на богопоштовање и наравственост. 3. Сваки други предмет, осим споменутих, треба да је стран свештеном проповеднику и забрањен је. 4. Свештенопроповедници, обилазећи свој округ, ако би се мешали у дела политичка, општа или посебна, и ако би нрелазили у личне ствари и дотицали се питања која не спадају па свештено проповедање, сматрају се кривима. *) Види: Да[хаахгјУои Хрсатоттаклоо : 2пХХоууј тсоу сшо1)5а:отгр(1)\' V Т7]$ Гвросс ^шобоа Еу А&тјуас^ 1877. агХ. 58.

5.. Прелазећи из еиископије у епископију, треба да претстану енископу те епископије и ставе му до знања свој долазак; те руковођени од њега, да пођу на вршење проповедања, покоравајући се наредбама енископа. По свршетку опхода сваке епископије, треба да поднесу енископу нрегледан каталог свршеног носла, а путем епископа синоду. У Атини, 22. августа 1838. Кинурски (епископ) Дионнсије председник Идраски (епископ) Герасим Селасијски (епископ) Теодорит Некад Илијски (епископ) Јоиа Атички (епископ) Неофит перовођа (тајник) Т. Фаршакид. Наредба о дужностима свештенопроповедника.**) Отон и т. д. Имајући у виду од. св. синода 22. авг. 1838. издана уиутства свештенопроповедницима, по § 6. чланка 2. наше наредбе од 13. јула 1838. и још по § 1. 4. 8. чланка 2А. закона од 9. јула 1852. Сматрајући, да је дужност свешт. проповедника не само да обилазе округ, за који је сваки од њих одређен и да проповедају слово божије, него да и дају рачуна о своме нословању св. Синоду, путем надлежних епискона, по чланцима 1 и 6 речених синодалних упутстава; и желећи да узаконимо о нутовању њиховом тако, да се лако води тачно извршење њихове дужности на њиховим опходима (путевима), сагласно са мишљењем св. синода јелинске цркве и по предлогу нашега министра црквених послова и народне наставе судимо и наређујемо: 1. Сваки свешт. проповедник треба двапута да обиђе градове, села и засеоке округа, на који је одређен, да учи народ у све педељне и празничне дане, а такођер и у радне дане, кадгод ,је могуће и кад се у такве дане народ скупи. Нека не изостаје од народних светковина, о којима се много**) Шс1: ав/.. 56.