Српски сион

Бр. 52.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 919.

у хмавном, зашто да то главно не иримимо за иодлогу епецијалној расирави, а у овој да епорие тачке посебице темељито не раеиравимо и не одлучимо, па као што бива у целом евету, да се мањина нокори већини. (Живо одобравање с деснај. Не налазећи тешкоће у самом уставу, налазим је у кривој ситуацији, у коју сте дошли тим, што сте, као што еам већ рекао, неоиравдано изазвали борбу против јерархије (жагор, није истина с лева), ниете размишљали о замашају покрета у народу и овим силом изазваним покретом довели сте у питање и саму слободу и самосшалноста сабора. (Бурно одобравање с десна). Ако се ико радује, да народ изјави своје жеље и тегобе, то се зацело ја радујем, само бих желио, да то народ чини у својим законитим црквеним скупштинама, јер право молбе и жалбе сматрам ја за гаранцију наше народно-црквене автономије. Но ви сте доказивали, да народ тога права нема и штојенарод сада „на сокаку", то има само вама благодарити. Па је ли тај народ обавештен? Је ли му речено све, шта треба да зн.аде ? Да ли су му се добре стране устава разложиле? Не, покупили сте све оно, што народ непосредно осећа и види, што спада у СФеру општинске автономије, те овако побуњени народ поднео је евоје протесте. (Истина, с десна). Ноја, господо моја, који сам био вичом, вазда борити се за народна права, како онда, кад сам имао народ уза се, бориЛу се тако исто 3а та ирава и сада, кад је народ протаиву нас, мислгш заведен и необавештен народ. (Живо одобравање с деена). Дужност је свакога од нас, да народ обавести о правом стању етвари и ја сам уверен, кад би се то савеено учинило, да би се стишали узрујани таласи народнога покрета. Народ је као кроменљиво море, које често мења боју, он је као вода, ко)а добија онај облик, у какав се суд улије. Ви сше иокренули народ, тта сад иодлежете шоме притиску, и то је оно што ја највећма замерам моме врло иоттованом ттријатсљу др. Нолитау, који је исшина слобо^но обележио начела, по којима се равнати морамо, слободно је изјавио своје теоретичке назоре, али није илшо одважности — а непоколеблмвост, најглавније је својсшво тгосланика — да из наведених начела, слободно изведе и конзеквенције. Мени он некако изгледа као бог Јанус, који има два лица, једним лицем гледа на стран изображен свет, у коме има великих веза, те се мора на

њега обзирати, па је нама казао: имате ираво; другим лицем гледа на узрујан народ, па му је казао: и ви имате ираво ; нама је рекао : за вас говорим, — а вама: за васгласам! (Велики смеј с десна). Мој врло поштовани пријатељ др. Полит нагласио је у свом говору, да се при решавању наших автономних послова, вазда обзирао на три Фактора, на сабор односно народ, на државну власт и на јерархију, а данас ево се обзире и на четврти Фактор — на сшраначку и.ревласш. При том ми изгледа као Јанус не са два, него са четири лица. (Велики смеј с десна). И заиста, та страначка иревласт, та нам квари ттосао, због ње не можемо да дођемо до усиеха , а да ње нема, ми би били са расправом устава већ готови. (Живо одобравање с десна). Остаје ми још, славни саборе, да обележим евоје становиште према предлогу др. Вучетића и нрема предлогу барона Живковића. Предлог др. Вучетића не могу усвојити, јер није коректан с тога, што се у генералној расправи не могу решавати поједина питања, која спадају у специјалну расправу. Ово би био такав поступак, који нигде нема прецеденса. Много озбиљнији је предлог барона Живковића, који збиља иде за тим, да се споразумемо. По овоме предлогу имао би се устав без икакве прејудикујуће мотивације издати одбору 15-ице, коме се остављају одрешене руке при поновном претресу. Ја овај предлог у начелу иримам (одобравање с десна) но не могу га већ сада при генералној раеправи усвојити, него после, ако би се онда на ново поднео, кад ее предложени устав прими за нодлогу специјалној расправи. (Одобравање с десна ) Уевојио бих тај нредлог прије, него што се отпочне специјална расправа, тим више, што би се начином у њему предложеним, лакше и сигурније могло доћи до жељеног споразума, Можда би још целисходније било, да се устав изда не одбору 15-ице него другом из свих странака састављеном одбору. (Опште одобравање). Свакојако покушајмо још једанпут, да се споразумемо, јер мени је чисто немогућа ствар, да се и овај пут разиђемо а без икаквога усиеха, Автономија наша треба свима нама да је светиња, н>у извојевати и учврстиши, свети нам је задатак, коме морамо одговорити и ако друкчије не лмже бити, ма и са највеЛим узајмним иожртдвовањем. (Живо одобравање с десна). Саетанимо се дакле још једаннут као Срби и браћа и поеаветујмо се, како