Српски сион

В р . 53.

С тр . 935.

да ли Је ово питање важно и да ли Је вредно пажње. ■ За нас млађе је «рдо важно, то тврдим Има времена а биће и прилике, па вал^да неће мој глас остати глас онога, који у пустињи вапије.

Учинимо своје, а више власти биће нам на руци. Гес! ( јшн ! роћп, Гас1ап4 теНога ро1еп4е§. Т. Бугарски, адм. парохије лазанске.

НИЕОЛЕ РАДУЛОВИЋА, свештеника пирошког. Говорио Ђура Страјић, свештеник сентомашки.

Нећу говорити много, јер је ова жалост тако велика, да овај гроб о несрећи својој најречитије говори. Ја ћу само ио жалосној дужности својој као пријатељ из ђаковања, као земљак нокојников, као доФар друг и брат по позиву рећи неколико опроштајних речи. Колевка и гроб, то ј - е алФа и омега човекова бављења на земљи и када дође ово последње — свршена је и проучена азбука живота. Свршена је код свију по вољи божјој и 710 непроменљивим законима његове природе, али проучена није та азбука код сваког човека ни близу једнако. — Благо ономе, који је проучи добро и савесно, те да може добар испит положити на страшноме суду у руке свемогућега Бога! Али има нешто, у чему су сви животи један другом налик, а то је борба живота и његове бриге и уздаси. И кад би нешто проговорило оно ледено камење на гробљу, што га дигоше живи свој'им мртвима, кад би отпочело причати историје оннх, којима је усађено чело главе, морало би се од тих прича скаменити на. ново ! Али на гробљу причања и разговора нема — него тек што кад-кад ветар зацвили кроз гробљанско дрвеће и лпшће, те нам се то чини као уздах обнажених костију, кога ветар носи до престола небесног, да измоли тамо опропггај грехова умрломе човечанству. . . . Па тамо ето и ти одлазиш, млади пријатељу мој, одлазиш тако изненада, тако нагло и пренагло у наЈ 'бол .оЈ" снази твога мушког доба! Оставио си часни крст, свети путир испустио си из руке, оставио сн јадну удовицу и незбринуту твоју сирочад, оставио род и евојту твоју, да одеш тамо, где нема, бриге ни печали.

Зар си се за то спремао толико година тешког школовања твога, зар си се за то трудио, учио и мучио, да од тридесет и четири године скрстиш твоје жилаве руке и да оставиш виноград господњи, коме си иосветио цео живот твој' ? Та пре десетак дана био сам ти овде гост, заЈ - еднички се разговарасмо, и том си ми нриликом обећао, да ћеш ми у Сентомаш у походе доћи — па што ниси одржао реч? Зар ја опет теби да долазим, на ј'ош у оваке госте немиле! Онда ти је било лице тужно, невееело, али ј *а не видех анђела смрти над твој'ом главом. Како си нас против воље своЈ *е све љуто обмануо и уцвелио! Па како си умрво ? Јеси ли дао, туго наша, родитељског савета неупућеној деци твојој, јеси ли утешио уцвељену љубу своју, како да се нађе у овом чудноватом животу и евету? Јеси ли понео какву утеху и радост на онај свет? Тешко да ј 'еси! Патио си се и бринуо доста. Од банске Крајине до бачког диштрикта — од Петрнње до Мола и Пироша — ишао си ти, да нађеш породици својој што бољега станка и боравка, да савијеш деци својој што топлије гњездо, иа место да си то постигао — ево си их и ти јадне оставио. Умрво си и оставио к сти своЈ 'е далеко од рода и завичаја твога, далеко од нознаника и пријатеља твојих, да ће тешко моћи да оросе врелом сузом вечну кућу твоју. Па за то ви, парохијани његови, који сте слушали мудре поуке пастира свога, који сте слушали слатко појање његовог умиљатог гласа, ви, за које се он Богу молио, треба да знате и да се сећате, да је овај гроб вашем чувању поверен.