Српски сион

С тр , 934.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 53.

савести своје љуто да згреши, па некад ни крив ни дужан и да настрада. А примера и доказа за то имамо доста. Па како да се избегне то? Ја ћу своје немеродавно мишљење и умење, ево још сада у цењеном „Сри. Сиону" да изнесем, па нека га нозвани и искуснији пресуде, на ако не ваља побију, а боље и згодније нзиесу и закључе. Још године 1882. покренуло је ово и овако питање иречасно свештенство протопресвитерата земунског, па схваћајући и увиђајући важност његову, обратило се било преч. архидијецезалној консисторији, која и донесе своје решење у погледу томе, а у седници од 13. (25.) маја године 1882, које гласи овако: „Пошто се такова збирка (хоће рећи : црквених правила и наредаба црквених и државних власти) према околности тој, да се сваке године нове наредбе издају, а старе према потребама измењују и допуњују, неби могла тако устројити, да би потиуно и у сваком иогледу и смислу горе назначеној цељи (— „која би свима на рочито пак млађима свештеницима нослужити могла као упутство належећих им дужности") одговорила — то је консисторија поводом тим, а с обзиром на већу целисходност и практичност обнашла настојећим наредити, да сваки свештеник поред циркуларног протокола и регистар устројити има, у ком ће садржај свију наредаба, по азбучном реду истављен бити и т. д". Да ли се овом конс. наредбом како злу доскочизо, и је ли пречасно свештенство протопресвитерата земунског задовољно било, не знам; а још мање, јесу ли старији, а нарочито пак млађи свештеници од зла и незгоде спасени. По себи судећи рекао бих да не. Не спада на ствар, ал' хоћу да споменем, што иде у нрилог моме мишљењу и предлогу, који ћу доцније рећи. Ја кад сам дошао у иарохију, нисам ни циркуларна протокола затекао, а још мање каква регистра и олакшице. Па шта онда? Помажи се како знаш и стрепи и чувај се стотину незгода и беда невидовних. Тако је код мене, па можда н још код кога од мојих вршњака који су новајлије, те невеште и невичне, баш као и ја, тим наредбама духовних и државних власти. Ево мога мишљења и предлога: Наше црквене више власти, кад би издавале какву год наредбу, штампале би дотичну на-

редбу у толико примерака, колико у дотичној епархији нарохнјалних звања има, те би сваком звању по један иримерак одштампан (ма и литограФисан, као код световних власти) знања и равнања ради шиљале. Парохијална звања регистрирала би са кратким садржајем у свој ексхибитни протокол, а под својим бројем, примерци наредаба стављали би се у иарохијалну архиву — које код нас као да ретко где има — а коме дотична наредба треба, олако ће је наћи по регистру и броју своме. А за оне „околности", да се свакегодине нове наредбе издају, лако би. јер би у регистру била и једна рубрика, која би овако гласила: Да ли је наредба у крепости, или којим је бројем и наредбом касирана. Тако би нам т. зв. циркуларни нротокол сасма излишан био. Рећи ће ми ко год:иа имамо ми своје ексхибитне протоколе! Имамо да, али тако незгодне и некорисне, да их човек не може за олакшицу употребити, јер су рубрике у њима рђаве, несхватљиве и неразумљиве. Искусио сам то сам, на питао сам и старије свештенике и рекоше ми, да имам потпуно право. Дакле и ексхибитне протоколе ваља преустројити и нове зготовити дати, и то од вештака у томе иослу, а не примити и узети онакове, какове нам штамнари зготове, нуде и продају. Можда ће занети ко год за оно, где рекох, да би наредбе ваљало штампати или бар литограФисати у толико примерака, колико у дотичној епархији парохија има. Можда због трошка? Ја мислим да се не сме штедити на ономе, што нам је нужно и пробитачно. Та толико ће мање злоупотреба п неуредности, особито нехотимичних бити! А за цело ће бити извора и за ту цел, па ма најпосле и сами извор створили; та нас ради и нашег мира и обезбеђења ради створићемо га, до чега мислим, да у осталом ни доћи неће. Државне власти н. пр. код земаљске владе у Загребу, одјел за богоштовје и наставу, штампају баш све оне наредбе, које се нас свештеника тичу, и то као додатак „Службеном гласнику". Па коме шаљу те наредбе? Шаљу их комуналним народним школама и учитељима, а да ли можда и свештенству римске цркве, не знам; ми их не добијамо, а нама би требале. Ја ето рекох, а могло би се још више, па ваљда ће се и рећи — па молим пречасну господу свештенике, нека промисле и рекну своју,