Српски сион

4 Б р . 53.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 927.

требиће човек све евоје оштроумље, да тражи и иоткреиљује ириговоре религији и вери и да попашно није отров сумње; јер је то омаман пехар, који га успављује и привидно умирује, да не чује вапај своје савестн и да снива и даље грешан сан. Осим тога, на свима пољанама науке и живота много је лакше истицати или бар разумети недоумице и приговоре, него ли наћи одговора и одгоненути загонетку. А нека си и сваку сумњу размрсио, воља ће опет да нава.љује на тебе другима и новима, јер она је у напред противу стала Хришћанству, она ће за то, као у свакој парби, наћи да су њени разлози хиљаду пута важнији, него њезина противника, ј е р с у то баш њени разлози, јер их је она претресла са много више пажње, јер она хоће, да они изгледају пуноважни. Истина, не пориче се оно, што се никако ни не може порећи, али у изопаченом духу се искваре и унаказе све црте укуппе слике истинине и постану изоиачена слика, као што у шупљем огледалу сви предмети изгубе своју природну размеру. За то, где дух не може на ино, него да призна, е су чињенице достојпе вере, има воља још увек средстава и слободе, да се искаже против садржине хришћанске науке. Јер наука је хришћанска, као што се зна, тајносна и тамна и сазнање ју не може никада на длаку појмити, не може му бити евидентно јасна и не може нагнати дух на приетајање, као што је то на пр. код кака математичкога правила. За то је оно само празна реч и шуп.ља Фраза, кад се ко претвара, да се је латио испитивања Хришћаиства без икакве претходне смишљености, с потпуном индиФерентношћу. Са свим без нретходне смишљености није нико, а најмање у питању, које тако обузима и прониче читава човека, преображава и занављаЈ целокупну област његовнх мисли, његову бићу истом право одређење даје и које је тако значајно за васколики живот, као ни једно друго. Што се тиче историјскога испитивања, врло је истинито приметио Д е л и н г е р: 47 ) „Једни ће се, с милином у срцу, поводити 4 ') 1ггЉпт, ^п-ехМ. \УаћгћеН. Ете КеЛе. Мипећеп 1845. стр. 33.

за онаким повесничарима, који бркају усномене прошлих днева, ласкају злурадом демону, који вреба у човечјим груднма, јер подмећу највеличанственијим делима нечисте мотиве и сићупгае узроке и најрађе муте религиозну област самовољиим извртањем чињеница, поћудшш оцртавањем и претходним удешавањем и намештањем нечистога и човечанскога, што је случајно примешано у религиозну област. А други ће, с помоћу свога брижљиво негованога моралнога чувства и својим прекаљеним чулом за истину, баш таким историчарима отказати своју веру и своје поверење; они ће својим тачним пророчанским даром, и онде, где су им извори неириступачни, прозрети тај прљав занат и нраву истину, често кроз маглу вештачкога извртања, бар приближно докучити. — Дојакошњим излагањем увидели смо, да се свако познање стиче на етичком пољу или на земљишту, које се додпрује с етичком облашћу; иначе би оштроумни и образовани бескрајно надмашавали ниште духом и неваспитане, и у самоме познању добра и зла. Али то није тако, него баш но неком и му др ом и праведном закону, не може човек да схвати умом оно, што пе прима у своје срце,и ако човек отврди своју вољу, отврдне онда и његов разум за истипу". Управо у том питању, о истинитој религији, огледа се она унутарња узајмица међу свима способностима, радњама, тежњама и нравцима човечјим, а друкчије не може ни да буде, у великој, органичној целини, која је спојена јединством живота. Јер дух је један; познање и воља имају свој корен у једном, у простој, недељивој души, у којој се и којом се прожимају и одређују поједине моћи, које наука сматра за различите и оделите. Према томе, чистоћа тежења и моралан, здрав душеван живот воде хришћанској истини, а она оиет, оплемењујући, пречишћавајући и уздижући, утиче на вољу и све душевне потенције. То је смисао и познатих, значајних речи Лај бничевих: „Постоји најприснија х ар м о н и ј а и з м еђу м е т а ф и з и к е. морала и геометриј е". А свакој је заблуди, особито у религијозним и моралним