Српски сион

Б р . 53.

С тр . 929.

За то вреди за хришћанску истину, а за откривену религију још у много вишем смислу, реч Русовљева: „Сине мој, очувај своју душу увек у онаком стању, у ком ћеш желети, да има Бога; и ти нећеш никада сумњати у његову егзистенцију". Но смртнима није дано, да те, као и свакога у опће, из сумње, заблуде и неверовања ириведу религиозној истини. То може само један Бог и његова благодат, која у тајносној борби, слатком а ипак неодољивом силом, савлађује дуго упорну вољу, да се душа отвори зраку одозго, као што цвет отвара светлости своју чашицу. Тада сиадне одмах и сама од себе копрена, која је дотле лежала на оку духовном. И за то је сваки повратак из сумње и неверовања препорођење, за које се човек може спремати и суделовати, али га само божја благодат започиње и д овршуј е. Она нам најпосле једина разјашњује и чудо обраћења код многих, од Павла, Фанатичког гониоца Хришћанства, па кроз сва столећа до данашњег дана.

Благодат ради у нашем срцу и неносредно и посредно, спољним и унутарњим знацима. У светској су историји она три коњаника из „Откривења", б4 ) на риђем, враном и бледом коњу: рат, куга, глад; у

животу ноЈединца жалост, патња,

оол.

Уз

ТО ЈОШ мори у срцу ОНаЈ дуооки Јад, КОЈИ се рађа, кад се човек нревари у човечјој мудрости и самообмани, па тражи у истини лека, који људи не могу дати. Или је то грижа савести, која тражи искупљења, опроштаја, греховна беда, из које узалуд гледамо да се ишчупамо својом снагом. Или је то она жива жеља за завичаЈ'ем, осећање усамљености и остављености, које наиде на душу усред светске вреве и светске радости, које тражи срца, коме се може са свим и за увек жртвовати, у коме налази мира. Исповести бл. Августина, у којима је он тако верно нацртао путеве, по којима је Бог приводио к себи његову дуиту, заиста су један одломак из историје душине свакога међу нама. —-

54 ) Откривење 6, 2 и д. (Свршиће се.)

(Сврше гак).

На реду је §. 31., који ио иредложеној редакцији гласи: „Православни срп. световни свештеници, који немају деце ни сродника, могу за случај смртн своје само са једном трећином свога имања располагатн, а остале две трећине оставине припашће дијецезалном епархијском Фонду. Умре ли такав свештеник без опоруке, то ће цела његова оставина — по одбитку дугова и иогребних трошкова — ирипасти епарх. Фонду дотичне дијецезе". Др М. Михаиловић предлаже, да свештеник може са иоловином свога имања расположити, пошто се то право даје и епнскопу. Стојачковић објашњује, да то не може бити; тако је удешено по деклараторији. На то одустаје др. Михаиловић од свога предлога. Перкаћански држи, да то не снада у дотацију. Кад случајно који свештеник са капиталом умре без наследника, решиће власт о томе.

Д о б р о в и ћ : Код нас не стичу свештеници каиитале; а ако који баш има од свога оца, право је, да може расположити својим имањем. Ст. Јовић: Оно што је рекао г. СтоЈ*ачковић, не стоји; јер ако сабор сада друкчије одлучи, онда отпада оно решење. Подноси предлог дра Михаиловића ио ново као свој иредлог. И. Руварац: То не може бити. Свештеник је слободан грађанин, па може слободно располагати са својим иметком. Ј. Јагић вели, да је овај иараграФ за то овде уврштен, што свештеник може стећи само дотацијом. Имали смо нред очима само тековину, а то одређење за то је унесено, да не би Фискус добио имање свештениково. За тим је решено, да се овај парагра® заједно с исправцима уиутн редакционом одбору, да га но ново редигује