Српски сион

Стр. 6.

,СРПСКМ СИОН."

Б Р. 1.

с т р а ст и. И. В. за

нашег

не оеху више сидне и

изазива умове иа расуђиваље, а беху впше „моралне пукотине одуговлачеша не на ларму, на б у ру и Но цељ, коју је срачунао др. оствареље своје, захтевала је оаш ларму, буру и страсти. Др. И. В. није хтео сам собом да их изазива. Мудар ли је! Него је он истурио наивног Малешевића са његовим маниФестима, атимеје хтео да гадну страну својих умишљаја и свога закулисног рада баци на туђа илећа, а он да се може и у саборници пренемагати и правити леп са својим Јанусовим лицем, како не вређа. Јерархију и како осуђује недостојно писање о њој. Постигао је цељ; али заиста он може казати: „ајао! добио сам". Изјава његова, — и друга закулисна гуркања уродише плодом. Доследна својој традицијоналној тактици окомила се опозиција на вишу Јерархију. Жигосала ју и денунцирала живој цркви, целокупном народу, као издајничку, агре-

и растезања , мане и недостатци у тим нашим уредоама Не. Ти мутни облацибеше: „народно-црквени устав", предлог одбора 15-рице за расираву сабора спремљен. И просуше се грдње и памФлети: „издаја, отровно име, врзино коло, несретна начела, ђаволска коиита, којом се хоће да згази наша народио-црквепа аутономија''. (Браник бр. 120.) Место дотадање критике и осуде иостојећег нам стања, нод притиском тог очајног

стања и положаЈа,

ето, то Је сад оио

увод озоиљне, ооЈективне, стварне и иатријотичке, за споразумом тежеће јавне расправе предлога одбора 15-рице за уређење наше автономије, која је имала к' споразуму

сивну, „према влади кукавичку, а против

народа Јуначку", као „оружЈе , где „са богато намештеног стола добацује погдекоје мрвице" световњацима.*) Заборавила је опозиција, шта је писала пре (бр. 74, 104 и т. д. Браника), иа у бенгалској ватри заношљивих и изазивајућих Фраза,, почела је приказивати народу „обзорје српско-народног живота са врло мутним облацима, који ие слуте на добро " А ти „мугни облаци" не беху више „обезглављена и осакаћена автономија", не беху више „трошна и нашим немаром н злурадом разривена автономија", не беху више „очајна судба народна, изгубљена нада", не

владино

*) И др. И. Вучвтић сме у сред сабора рећи, да је „неосновано и неистинито сумњичење, да су они расправљали и писали против Јерархије и Јерархију у ову борбу увукли". Одговорио му је Јовић.

и цељи одвести: Место да се ладно и без страсти расправио тај нредлог, који тежи да се постојеће стање поправи и излечи, да се наша автономија учврсти п омогући; место, да се на добро смишљени приговори донели и начини за споразум смишљали и ириуготовљавали,-он се је народу приказивао као „нож, да њиме посече жиле народне своје автономнје, но не само народне автономије него можда и — н а р о д н е е г з и с т е нције"; приказао се као иека неман, рад коЈ - е ће „друмови пожелети Србаља, ал' Србаља више бити неће". Тенор свега беше: договорила се државна власт са Јерархијом, да па уста „устава" прогута сву православну српску цркву и сав православнн српски народ у земљама угарске круне. Последица такве агитације беху: зборови и протести. Последица зборова, нротеста и разбуктаних страсти, била је: либерална опозиција је уптла у сабор везаних руку са 11011 р08811111118. ^Свршиће се.)

(Свршо сак). Поновимо сад још једном у кратко своје дојакошње излагање. Три су узрока, што смо их означили као најобичније и најрашпреније узроде религиозпој сумњи:

л аж н а пр е д ст ав а о суштинииз адатку иауке, равнодушност и немишљење и иајпосле страст. Ми смо их у своме развијању оделили и сваки