Српски сион

Бг. 5.

„СЈРИСКИ СИОН."

Стр. 69.

су слова, али моје око можда не чита дооро. Не, не, не варам се. Ено се пред тучним спомеником стнче група младих Српчића. Неки долазе нз гимназије, којој је Стратимировићев дух живота дао, други из богословске школе, која је поникла у души Стратимир овићевој, миоги опет из благодј ејаниј а, које се родило из срца Стратимировићева и од уста његових откинуло. Наређаше се гологлави око сиоменика, па најстарији говори друговима: споменик овај иодигли су наши очеви, да се одуже великом Србину и великом митрополиту, и ставили га ево овдје, да ми, сииови њихови, гледамо красни овај лик и духом великог овог човјека да се задахњујемо за велика дјела, у корист милога Сриства, у славу краснога нашег православља! Свете су ово ријечи, не могу оне бити лажне. Могао их је чути и онај свијет, који се враћа са угодне шетње из дв ор ске баште, коју је лијепи осјећај Страмировићев његовао, а сигурно је видио узиоситу слику ову око спомеиика и сељанин Стратимировићев, из прелијепе пове српске патриј аршиј е, коју је жеља Стратимировићева зажелила, и умножена уштеда њ е г о в а овако красну подигла . . . Тешко ми се лучити од дивних ових призора . . . Све видим . . . све чујем . . . ма душа Србинова много се пута преварила, и моја је већ који пут ударила о ледене стијене немиле јаве . . . Сад гледам дивоте и уживам сласти, а за час ће можда јава наступити, гадна и страшна, па отпирнути призоре ове, бајне и дивне, у невидовни свијет неповрата . . . 0, мој Боже, што ми не удијели, бар за овај мах, божанске оне снаге која срца потреса; што ме, мајко, нијеси пјесником родила, па да у овој глувој ноћи запјевам роду моме, да му пјевнем у срце и у душу, да га разбудим, да сав мој род види овај дивни призор, и да окуси некушане сласти његове, и да га сачува од невидовна неповрата, да га овјековјечи . . . — Па запјевајте ви, којима је то даио, запјевајте ако можете, још љепше, још снажније, још зужиије и силније још од опога: „Србадијо, не било ти просто!", запјевајте, ако држите, да без пјесме ништа не можемо, пјевајте, зовите, будите . . . мени то пије дано . . . али шта . . . ко сам ја у нлемену своме . . . ви, силни и велики, ви, знатни и угледни, ви, умни и свијетли, ви разбудите народ свој и мој . . . Но мени се причиња да чујем иеобичне звуке: не грјешниче, не преклињи Србадију ради мене, ие зови је и не буди је ради мене; ако сам јој добра учинио, ако она то моје добро осјећа, ако јој је срце благодарности иуно, и ако јој се душа до племенитости уздиже, на ако јој памет њезииа казује да би жртве за моје име поднесене, рађале обилатим плодом у души и срцу иотомства њезина, — онда Србадија нека чини што учинити може, па да у споменик моме имену еалије благодарност свога срца, илеменитост своје душе, памет свога умља, јер то ће свијет гледати у споменику мени подигнутом; Србадија нека чини тада што учинити може, иа да јој потомство, гледањем мога лика, и у њему њезина срца, душе и иамети, иостаје срцем богатије, душом племенитије, дјелима свјетлије . . . Слушаћу те, душе добротворни. Нећу нјевати, ии друге на пјесму позивати, нећу иреклињати. Занитаћу само, тихо и скромно, Србадију моју милу: јеси ли, Србадијо,