Српски сион

Стр. 72.

и Српство одржала — ево са сутрашњим даном ступа у своју стогодишњицу- „Благодјејаније" карловачко, које је толику српску даровиту сиротињу захрањивало и на ноге подигло, у главном такођер са овом годином ступа у своју стогодишњицу. Мимо све то, ево ће нам баш ове године да заблиста нред очима новосаграђена, дивна и велељенна патријарпшјска резиденција, иодигнута уштедом Стевана Стратимировића. Ето нам дакле доста важних и иреважних разлога, ето нам јаких моралних мотива, да у години 1893 светло и торжанствено, угледно и достојанствено прославимо успомену бесмртнога Стевана Стратимировића, од кога имамо стогодишњу гимназију, богословију и благодјејаннје — и из чије се уштеде пакон 100 година подигао ево дивни и велељепни двор српске патријаршије! Усиомену митроиолита Стееана Стратимирови&а треба ове године да ирослави цео наш народ. Јер (кратимировиИ је целоме народу неизмерна добра учинио. Народ се наш не сме иоказати неблагодаран ирема ономе, коме има толико много да благодари. Наш народ који гине за своју свету веру правоелавну, треба достојно да ирослави успомену једног од највећих поборника нашег лепог нравоелавл.а. Народ наш, који знаде, да нам је спас само у просвети и народној култури — треба високо да цеии и поштује човека, који нам је спремио прва просветна и културна огњшцта, помоћу којих смо управо и ушли у ред просвећених и културних народа. Према томе општи морални мотиви, чувство опште народне благодарности треба да доведе ове године у Карловце цео наш народ, а нарочито сву народну интелигенцију — да достојно и величанствено ирославимо усиомену великога човека, који нас је толики.м, добрима задужио. Нарочито не смеју са славља Стратимировићева имена изостати они чланови нашега народа, који су се у карловачкој гимназији и богословији напајали српском православном просветом, науком и васпнтањем! Сви живи ученици карловачке гимназије и богословије и сви они, који су у Карловцима јели сиромагинога, али слаткога хлеба бла-

СИОН." Б р . 5.

годјејанскога — треба ове године, у одређено време, да се искуие у Карловцима, те да са чувством најтоилије синовље благодарпости одаду достојну иошту творцу гимназије, богословије и благодјејанија карловачког. Тамо на пролеће, у пветном мају месецу — можда баш на дан св. елавенских апостола Кирила и Методија, треба да се скупи у Карловце свештенство целе митрополије карловачке, а уз свештенство треба да дођу и сви остали синови нашега народа, које је неумрли Стратимировић својим великим делима и доброчинствима на вечита времена задужио — па да тада свиколици, у једно коло скупљени, светим чувством благодарности руковођени прославимо светло име Стевапа Стратимировића те да вином прелијемо ону свету раку, у којој му родољубиве кости отпочивају. То треба да учинимо — но што иам је мио сриски образ и иоштење. Треба да учинимо нарочито ове године, кад нам ирви просветни завод —■ наша богословија живује стотиниту годину свога опстанка. Треба да учинимо ове године, када данас сутра и Стратимировићево благодјејаније има да слависвоју стогодишњицу и када ће баш ове године нова резиденција српске патријаршије да нросијне својом лепотом, као што је скоро просијнула и величанстВена зграда, у којој је смештена стогодишња гимназија и богословија карловачка. Ми се храбримо крепком надом, да ће паш народ знати, како му треба ове године прославити усиомену славнот имена Стевана СтратимировиЈш. Ми се уздамо, да ће се ирви наши људи, најодличнији иапга родољуби и прваци ухватити у сложно коло, да приреде величанствено славље имену Стратимировићеву. Што је ова мисао од нас малених и незнатних работника потекла ваљда тек неће сметати, да се не оствари онако, како то захтева образ и понос нашега народа! Ми се надамо, да ће наш народ у овоме случају знати свој образ осветлати и стари свој понос очувати — а вођама и првацима народним стављамо на срце, да озбнљно пораде и учине све могуће, да ирослава Стевана СтратимировиЛа