Српски сион

Бр. б.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 71.

мировића, са чијим је светлим именом прва бајна и весела зора нашој црквено-народној нросвети и култури! Јер ко зна шта би од пас било у овим земљама, камо нас је судба бацила, да смо и ову другу стбтину година провели, без гџмназије, без богословије и без благодјејанија , као што проведосмо без свега тога прву тешку и мучну стотину! Ко зна, шта би било од нашег српског православља и шта би било од целога народа нашег и његове просвете и културе, да нас је и XIX. век затекао и минуо без карловачке гимназије и богословије ! ? Шта би било од нас, да нам Бог иије даровао на измаку прошлога века великога и славнога јерарха, најевеенијег и најродољубивијег митрополита Стевана Стратимировића! Па ако хоћемо праведни да будемо, на све добро да размислимо и проценимо, ми морамо признати, да све оно што и данас доброга имамо у нашој цркви и народу нашем, све оно чиме се ионосимо и иајвише користимо — све је то тековина и творевина, све је то труд и заслуга, све је то зачетак и плод великогсс духа и генија наше и ; ркве и народа: мптроиолита Стевана Стратимирови&а! По томе, ако ико заслужује од нас хвалу и признање, славу и величање заслужује то од нас у највећој мери бесмртни и велики јерарх наш Стеван СтратимировиА'! Каква је велика добра учинио тај велики човек цркви и народу нашем — то нам казује врло лепо, духовито и одушевљено честити прота, садашњи ректор богословије карловачке г. Јован ВучковиЛ , у своме дивноме чланку, који овоме нашему предходи. Наш је задатак у овоме чланку, да са вољом и одушевљајеМ позовемо цело наше свештенство и сав народ наш у овим земљама, да ове, 1893. године достојно и величанствеио ирославимо стогодишњицу богослоеије карловачке и сиомен великога јерарха и иријатеља народног Стевана Стратимироеића, који је цркви и народу нашем, после св. Саве, највише добра учииио ! У гимназији и богословији карловачкој отворио нам је тај велики човек два

светла и живахна ока у глави, те светом просветом озарени, ступисмо у добри час и ми у ред просвећених образованих и културних народа. Ко ће израчунати вредност и корист, коју су црква и народ напх имали од карловачке гимназије и богословије за пуних 100 година, од када ти заводи ностоје. Па онда, да ли ће се ко латити да прорачуна, колико се сиромашне српске деце хлебом захранило и храном препитало у чувеном карловачком „благодјејанију" основаном од бесмртнога Стевана Стратимировића ? Мимо све то, ево баш ове године дограђује се дивна и величанствена иатријаритјска резид&нЏија у Карловцима, која Је уштедом и фондом неумрлог Стратимировића подигнута. А где су још остали вечни, дивни споменици великога духа Стратимировићева! Зар да му пе уважимо труд, којим је он први увео и одомаћио у цркви нашој тачан црквени ред и строгу дисциилину у свештенству. Па зар није у истини Стратимировић и његов дух створио ово наше данашње дивно црквено иојање , којим се тек данас ми све више одушевљавамо, а на коме нам и многи славнији народи у истини и с правом завидети могу. Не говорећи о другим тековинама, даровима и врлинама великога духа Стевана Стратимировића, зар оно на што прстом указасмо није доста, па да нам се у грудима разбукти ватрени плам пајтоплије благодарпости према човеку, јерарху, добробротвору и просветитељу нашем, који нас је тако обилним и великим добрима за вечита времеиа задужио ! ? Питамо ми: може ли народ наш бити неблагодаран и апатичаи према светој успомени једнога Стевана Стратимировића ? Може ли заборавити и не уважити његове бесмртне заслуге и доброчинства, иринесена на олтар цркве и иросвете народне! $ј Може ли то наш народ, а да му румен стида србински образ не облије? И ако је стогодишњица карловачке гимназије пре годину-две дана већ минула, стогодишњи живот истога заводајош увек може да иослужи за основни разлог радости и слацља народног, Наша карловачка богословија, која пам је веру, нравославље