Српски сион

С тр. 108.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

Светост са свима мссним свештеницима. Тим је Његова Светост дала очитог доказа, кодико јој завод овај на срцу лежи. Камо наше леие среће, да су овом заводу у свако доба, од митрополита Сте®ана, до патријарха Г е о ргија овакву љубав иоклањали. Истога дана био је код Њ е г о в е С в е т ос т и свечани обед за нроФесоре богословије и местне свештенике. За ручком је Његова С в е т о с т подигла чашу у славу Богу, у спомен великом митрополиту СтеФану и свима дојакошњим трудбеницима у карловачкој богословији, па у здравље садашњих ироФесора, од којих се Његова Светост нада, да ће задаћу своју испунити на корист свете цркве православне, рода и народа српског. Његовог Величанства, цара и краља, сетила се Његова Светоет још у цркви, па је наредила, да се по благодаренију нроизнесе односно много.Ђетствнје. На здравици проФесорима богословије захвалио се Његовој Светости садањи ректор, прота Ј. Вучковић. Сретан дан, рече он, забележен је у историју богословског завода. Но сретнији дани ночели су се ту бележити још од оног дана, кад је вољом свог народа на столицу, на К0 ј°ј Ј е Стратимировић седео, сео патријарх Георгије. На Његовој љубави оживљује сад тај завод, Његове љубави треба му још дуго и много, на није чудо, што сви који у томе заводу раде свесрдно желе и Бога моле, да патријарх Георгије још дуго и сретно поживи. Присутни се одазваше на ове речи са одушевљеним „живио", запојаше светосавски тронар и сионтано приступаху руци Његове Светости под благослов. Ганутљив је то призор био. Камо среће да смо их и у прошлости доста оваквих виђали. У даљем разговору дотаче се Њ е г о в а С в ет о с т и чланка проте Ј. Вучковића, штампаног у овом листу, поводом стогодишњице наше богословије. Изразивши писцу своје донадање, одобравање и признање, настави Његова Свстост, одушевљеним тонлим гласом: „Треба своје велике људе поштовати и то поштовање на потомство преносити, треба п о д и ћ и споменик и неумрлом С т р атимировићуи д р у г и м н а ш и м пр о св ет-

н и м добротворима. И а к о с т е с л о ж н и, а к о н а р о д х о ћ е т о д а ч и н и, ј а Јг у н а ту цељ приложити хиљаду Форината". Знамените ове речи изазвале су најодушевљеније клицање свију проФесора: „живила Његова Светост"! Ето тако је у Карловцима прослављен знаменити стоти 1. Фебруар у животу наше богословије. Загрлпше се живи и мртви и патријарх српски Георгије рече реч, која ће наше мртве у живот народни унети, да га својим дугом и својом честитости све то више оживљују. Још за ручком саоићио је прота Вучковић Његовој Светости, да је намислио иозвати сву интелигенцију карловачку на договор, не би ли Карловци могли преузети иницијативу у народу, да се својим великим мртвима одужимо, па да се око споменика свог духовног оца скуие и они, који су у карловачкој гимназији и у карловачкој богоеловији учили, и у карловачком благодјејанију се хранили и стогодишњицу свију тих завода свечано прославе. Његова Светост изволела је ту намеру одобрити, и прота Вучковић сазвао је већ за сутра дан, на Сретеније, у богословију на састанак све угледније грађане карловачке, проФесоре н остале чиновнике. На томе скупу особито су грађани одушевљено прихватили мисао подизања споменика. Њих нарочито спомињем, јср неки су почели били сумњати у њихов одзив ; ради тешких времена, у којима је даиас цела винородна негда Фрушка Гора. Изабран је одмах нарочити одбор од грађана и чиновника, а проФесорске колегије богословије и гимназије изабраће саме неколико чланова у исти одбор, коме највећег уснеха жедимо. Успеху нак надамо се, јер Његова Светост изволела је рећи: „Ја ћу дати, госиода епископи ће прннети такође жртве, а наши манастири, свештеници, црквене општине, бивши ђаци гимназије и богословије, негдашњи благодјејанци, па и други родољуби одазваће се сигурно позиву. И ми Немо си образ осветлати". Јубиларна година, у коју је наша богословија 1. Фебруара стунила, могла би ето, ако буде среће и помоћи Божје, лепим родом уродити и потомству у трајној усномени остати. Хоће, ако Бог да.