Српски сион

С тр . 116. „СРПСКИ СИОН." В р. 8.

зора и дисциплине, онда су пре свега требали доказати, да је та назови бојазан оправдана. Зар ће се извући испод тог и таког утицаја, претпостављајући да он одиста постоји, ако осујете удружење, кад ето казују да већ сада стоје под строгим надзором и дисциплином? Иначе би зебња од удружења значила зебњу од надзора и дисциплине, а то би могло бити доказ, да тих мотора нема у животу, те би љихово истицање било тада само Финта, којом се то стање хоће да маскира и даље одржи. Са гледишта успешна рада пак мора се свако веселити стварном надзору и савесној дисциплини, јер ће ти Фактори силно потенцирати у удружењу сабрате радне снаге. Ни правила, ни дужности, ни надзор ни дисциплина не могу бити разлог против општег удружења, јер ако ти Фактори ту сметају: како ће моћи корисно утицати у протопресвитератским удружењима, која ти свештеници хоће да остваре? Или ту може рада и успеха и без њих бити ? Па ако утицај њихов овде буде негативие природе: зар ће ту лакше бити узбити иеповољне последице отуд? Та баш протопресвитератски зборови иду у сусрет ономе: <1т<1е е! ипрега! Ко у тим срединама не преза од надзора и дисциплине, још мање има за то разлога у општем удружењу. И овај „разлог" не говори против општег удруживања, него баш за њега. Други разлог одбијања општег удружења по већини свештенства протопресвитерата земунског је у томе: 2.) што кад би свештеничком сталежу опште удружење неопходно нужно било, оно би се образовало осим Србије и у осталим партикуларним црквама. Ако је и ово разлог и то такав, пред којим мисао општег удружења пада, онда ми не знамо шта је апсурдум. Или није апсурдум, кад се опште корисна ствар одбија за то, што још није остварена у другим срединама, где је или мање нужна или где значај гвен, по примитивности културној на том терену, нису разумели ни уважили. Зар већина збора Фенечког не зна и не уважава, да су односне остале средине од реда државе православне, да у њима свуда доминира православна вера,

коју п носиоцп круна исповедају ? Или ће нам хтети споменути Бугарску и Турску, које су свестрано у посве ненормалним приликама, где се и у црквеним питањима не зна ни ко иије ни ко плаћа, и где је и општи културни живот на тачци смрзавања и испод ње. И зар и сама Русија и друге православне државе могу и морају бити за нае углед у том питању ? Зар су тамошње и наше прилике и на терену црквеном, а тек иначе, истоветне? Та баш с обзиром на придике у средини, у којој ми битишемо, потребно је опште удружење пре и више него игде. Кад је оно потребпо и корисно у српској и правоелавној Србији, зар овде не? Дабогме, ми треба ваљада да чекамо, док и потоња средина корисне установе оствари и помоћу њиховом нама испредњачи, или нас оштети, на да тек онда прогледамо и осакаћени за њима шантамо до века. Или треба зар да оставимо, да се у нас све запарложи, да опадне и пропадне, где онда наравпо не би нико морао нити око шта да се потруди. То би било још комотније, него сву бригу и одговорност јерархији на грбачу натоварити, па онда чекати наредбе, па ако ове не дођу или не буду одговарале, онда скрстити руке и слегати раменима. У томе смо конзервативни, ма да се радо размећемо Фразом: „треба хтети, треба смети, пак да видиш куд се лети". Тако смо досле практиковали. Куд смо тиме доспели, видимо и осећамо. Да такви нисмо: зар бисмо били Срби, зар бисмо били овакви какви смо свуда, па и у цркви? ■ Трећи „разлог" са којег већина збора Фенечког одбија опште удружење јесте у томе : 3.) што је „врховни законодавац и надзорник у нашем црквено-просветном животу, св. синод и српско-народноцрквени сабор", који или посредно или непосредно „издају законе, прописе и наредбе, по којима се свештенство и црквене власти у свима областима својега деловања имају равнати". „Разлог" је овај по суштини једнак ономе, што збор бечејски рече о пронисима и наредбама, за то не ћемо да опетујемо што рекосмо тамо. Овде хоћемо само још да додамо, да то што су св. синод и нар. цркв. сабор, наша црквена и