Српски сион

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 117.

автономна легислатива, да то пе може сметати, него да је баш за то нужно, да те Факторе у раду им за добро цркве и народа суставно номажемо, јер четир ока више виде него два, четир руке више могу него две и у цркви. А те очи и руке моћи ће и најбоље и најбрже порадити баш из општег удружења, и нод строгим надзором и дисциплином свести и савести, а не окрутног и убитачног „беФела". Црква и милитаризам, свештенство и војништво, није ни близу једно и исто. Тешко и цркви и нама, ако се свештенство наше у раду својем ограничи свагда само на наредбе од горе, ако само онда прионе на носао, кад осети наредбу у ребрима, ако му наредбе буду врело одушевљеном и самопрегорном раду, у корист цркве, народа и себе. Врло је „Фатално" све од горе очекивати, као што је до јако скоро искључиво било, јер у таким приликама овлада у брзо тромост, учмалост и застој, а то је већ назадак, који ће црква и свештенство први и најсилније осетити. Ко то не ће, не може и не сме хтети ни узроке, који тиме морају уродити, а мора прихватити средство, које ће дојакошње лоше последице тих узрока залечити и за будућност спречити. Даљи „разлог" отпора већина свештенства протопресвитерата земунског базира на томе: 4.) што су „са ступањем садањег св. патријарха Георгија на врховну управу наше цркве наступили повољнији услови за уређење нашег црквено-просветног и свештеничког стања у опште" — од којих се услова очекује .да ће „уродити најбољим плодом" — „те ће усљед енергичне и меродавне инициј ативе св. патријарха и архијерејског синода и њихова споразума са цркв. нар. сабором у свима главнијим питањима наше цркве и свештенства, ностати иницијатива општег свештеничког удружења излишна." И ми смо били уверења, да ће ступањем садашњег св. патријарха Георгија на чело цркве у нашем нар. цркв. автопомном животу доћи до прекрета на боље, па смо том уверењу свом о саборским изборима и после на изборном сабору речју и делом несумњива израза дали, али баш за то смо не мање убеђеии и о томе, да је бага онште свештеничко удружење и звано и одабрано, да својом потенцираном сна-

гом те повољне уелове за уређење нашег нар. цркв. авт. живота стабилише и по том развије у правцу, да сигурно и што пре уроде „најбољим плодом" по цркву и народ. Ко дакле верује у повољне услове, не може сумњати о користи општег удружења. Вођени својим уверењем не одобравамо закључак о излишности иницијативе и из крила општег удружења, чиме би се хтела доказати и излишност саме установе. То, што јерархији иде првенство и у иницијативи, то никако не значи да мимо њу нико други на то нема права. Иначе би свештенство било тек нека врста автомата нашег нар. цркв. живота. Ми нисмо тих назора, него папротив држимо, да може и да треба и у главнијим питањима инишгјатива и од доле да потиче. Иницијатива још није деио, до којег се обично муком и жртвом доспева. За то од иницијативе из круга свештенства нико нема разлога да зебе, бар не у интересу цркве и народа. А после не заборавимо, да могу опет доћи црни дани, тешке прилике, да горе завлада дух застоја, па и негације, где би опште удружење могло знатно користити. Но узмимо да је иницијатива искључиво право горњих СФера : зар је онда опште удружење излишно, или чак штетно? Та није иницијатива најглавније, још мање је она све. Није главно потаћи, већ остварити; није главно замислити и рећи, већ мисао и реч оживети, што само радом може да се изведе, а за успех таквог рада најбољу гаранцију даје баш удружење посредством у њему коицентрисане моралне, духовне и материјалне снаге. „Повољни услови" и „иницијатива од горе" не говоре ни мало за излишност општег удружења, још мање за његову штету, него војују баш напротив за корист а отуд и потребу те установе. Напокон противна је већина збора Фенечког општем свештеничком удружењу и за то 5.) што би „и само скупљање свештенства на једно место" — т. ј. држање главних скупштина — „ради општег саветовања са великим тешкоћама скопчано било", јер те скупштине „неће моћи од свештенства из свију крајева наше митрополије онако многобројно посећене бити како то потреба и важност саме ствари изискује" и како је нужно „за донашање што опсежнијих и крупниј их од-