Српски сион

С тр. 118.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 8.

лука", него би се „често догађало, да би се у скупштину | сабрало свештенство из оне дијецезе и најближе околине, ј где се скушнтина држи, те би се и нехотице несто могли ! доносити такви закључци и предлози, који годе потребама онога краја, а приликама и потребама осталих дијецеза не одговарају", иа јер они ову потоњу и друге „тешкоће" желе избећи а користи обезбедити, за то одбацују опште свештеничко удружење и траже удружења по протопресвитератима, где ће се „претресати сва питања, која се на потребе цркве, свештенства и његове дужности односе", а „предлози и закључци тих зборова имају се подносити св. синоду или срп. нар. цркв. сабору ради одобрења односно дефинитивног узакоњења". Примећуј емо: зар то што би евентуално могло бити тешкоће око састанка главне скупштине општег удружења, зар то може и сме бити разлог нротив саме установе и начела удруживања? Је ли доказано да ће наглашене тешкоће одиста и у таквој мери постојати, да су у опште тешкоће, да им се не може лека наћи, да се не могу спречити и обићи? Да ли је све баш тако како резолуција каже?Није. Зар нису већ до данас успоставл.ене везе на све стране, то водом, то железницом, то добрим друмовима, те је нодвоз данас куд и камо бржи и јеФтинији него пре? Зар удружење само, па тек потпором св. патријарха и јерархије, мимо тога неће моћи за се у државие власти израдити путне олакшице, кад то могу друге задруге, па и појединци? Зар удружење неће моћи то својом снагом, то потпором народном основати фонд, из којега ће у истнну потребним а вредним и по удружење и смер му потребним свештеницима помоћи да у интересу цркве и народа присуствују састанцима главне скупштине? Зар гл. скупштине по времену састаика, по саставу њиховом у личном и пределном обзиру, по организацијп у ошите не могу добити облик, да буде обезбеђено и њихово редовно састајање и што бржи и уепешнији рад у њима ? Може и опет може то све бити, јер нацрт није догма. Да обзир на истакнуту али иедоказану тешкоћу .око састанка главних скупштина не може и не сме претегнути против општег удружења, то доказују баш сами ти противници ове установе, кад говорећи о гл. скупштини као сметњи и разлогу против општег свештеничког удружења кажу, да је „за што свестраније

саветовање и познавање свештеничких и прквених потреба, и за донашање што онсежнијих и крупнијих одлука нужно, да се што више свештеника из свију крајева наше митроиолије скупи". Зар може бити и зар треба јаснијег доказа за корист и потребу оиштег удружења од овог зар нехотичног признања? Зар већина збора Фенечког не види како овом исповеди нобија и ону своју догму о тобожњој свемоћи прописа и наредаба од горе и о пачину њихова издавања? Али ни опо што резолуција већине свештенства протопресвитерата земунског збори о „паросима-самцима", па ни то да би се у гл. скупштину збирало само свештенство најближе околине зборишта, те да би закључци и одлуке биле једностране — то све ие може се унотребити против општег удружења, шта више, потоњи „разлог" говори баш за то удружење, којим се наглашеној једностраности најлакше може доскочити. „Разлог" о самцима-паросима не стоји, јер опште удружење не поставља као догму, да сваки свештеник лично мора бити присутан и на свакој гл. скупштини удружења. То није главно, него да сваки буде члан удружења и — ово је главно — да сваки крај буде по најбољим својим сиагама заступљен у гл. скупштини као форуму, где ће се о свему и за све решавати. Ту треба ода свуд да се окупе најбољи представници нојединих крајева, иредставници који ће и моћи и хтети и, што је најглавније, умети разложно заступати основане потребе својих средина те њих у склад доводити са интересима целине. Није нпгде и никада у броју застунника тежиште неке задруге, а још мање гарантија за уснех њена рада, него је главно њихово знање и умење, спрема, искуство и поврх свега њихов етичан карактер. Није нам смер да разлажемо о најцелисходнијем облику општег свештеничког удружења. То треба да буде задаћа првог онштег збора. Ипак морамо толико да нагласимо, да ми опште удружење не можемо себи да замислимо без оргаиа за кретање и рад, а то су протоиресвитератски и епархијски зборови, који ће сваки имати своју управу, у којима ће се иретресати и ре-