Српски сион

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 119.

шавати предмети и иредлози локалпе ирироде, дочим би ствари већег, оиштег значаја ншле пред главну скупштину удружења, односно пред главну управу, у којима би седели све ио избор најбољи свештеиици, које би иоједини епархијски зборови као своје заступнике — сразмерно броју становннка и свештенства — онамо слали. Тако би гл. скупштина удружења била уираво далегација најбољих снага свештеничких, из чије средипе би се бирала главна унрава, у којој би такођер сви крајеви били заступљени. Тако би се очували сви оправдани интереси, световаље било би свестраио, брзо и тачио, а одлуке добре и праведне за све. Решења би или постајала нравомоћна или би ишла заједно с евентуалним одељеним мњењем мањине пред св. синод односио нар. цркв. сабор, који би над њима свак у својем делокругу или заједиички вршили контролу и корективу у смислу начела: сваком своје, и даље: свима за све. Кад се већина збора Фенечког боји једностраности у раду гл. скупштине општег свештеничког удружења, како ће протопресвитератски зборови, који се састају из територијално јако ограниченог свештенства, које уз то опште прилике тек површно познаје, моћи доносити опште корисне одлуке и предлоге? Неће ли баш ту сепаратизам цветати? Та ту тек може бити великих злоупотреба, јер баш у таквим нриликама могу 1—2 особе чинити шта хоће, како је до селе бивало! А какав би апарат требао да постоји уз свети синод да све из поједпних протопресвитерата придошле жалбе, одлуке, исправке, предлоге и т. д. на време промотри, подели и онда о њима суди и пресуди, ако иреко тога не буде морао затражити нова разјашњења, јер тек неће ни синод ни моћи ни хтети по предлогу једног или другог протопресвитера за све решавати, него би морао прибрану грађу са гледишта опште користи претрести, морао би вршити задаћу општег удружења. Зар би св. синод и нар. црквени сабор путем тих протопресвитератских резолуција и нредлога брже, боље и са више усиеха могао делати, пего посредством ошптег удружења. И где стоји, да

би се ово морало сваке године састајати? Већ поменусмо, да би се питања споредна и од локална значаја на темељу утврђених начела иретресала и решавала у протоиресвитератским и епархијским зборовима за одиосне средине, а само ствари од опгатег значаја и таке обвезе, пошто би се предходно у протопресвитратским зборовима претресле а у епархијским ревидовале, дошле би пред гл. скушнтину општег удружења односно гл. управу његову, да се ту прилагоде приликама целе митрополије, и онда би или улазиле у живот или би иигле нред синод или нар. цркв. сабор или пред оба тела, где би се саветовало и решавало о њиховој коначној судби, а не само потврђивало и узакоњивало. II зар то што ће опште свешт. удружење и по свештенство бити с неким жртвама скопчано, које ће у брзо и пре свију баш свештенству обилата плода донети, зар така незнатна материјална жртва да буде разлог против удружења? Та све што је на свету добро, стало је труда, муке, па и жртава. Зар није Спаситељ не за се већ једино нас ради највећу жртву принео, на крсту издануо? А гле његови последници у винограду господњем, они, који себе зову добрим пастирима, презају од само материјалних жртава, које ће тек онет прво и пајвише њима користити ! Је л' то пример? Или песавршенство у појединостима нацрта да буде разлог његова обарања? Никако! Баш за то су сви дужни на збор поћи и у удружење ступити, те корисној замисли дати што целисходнији облик. Само Бог је савршен и непогрешив и свемогућ. Људи су само људи, на и дела њихова тек људска, т. ј. непотиуна, несавршена, те се према времену и у њему стеченом искуству мењају и допуњују. У томе је напредак, који нас све више доводи к иравом подобију божјем. Који тај пут хоће да закрче, место да га утиру, зар ти раде у корист цркве и народа? Ни тобожње сиромаштво, ни удаљеиост по месту, ни усамљеност свештеника, ни ишта друго у резолуцији збора Фенечког није у стању ни уздрмати а камо ли оборити опште свештеничко удружење и цачело удруживања.