Српски сион

С тр . 120.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 8.

Ми у низу „разлога" већине збора Фенечког као и збора бечејског не могосмо уочити ни један, којим би се могло војевати против значаја, користи и потребе општег свешт. удружења. Напротив упоређивањем „разлога" сваког збора на по се и носле оба збора скупа, долазимо до увиђења, да се неки од тих „разлога" узајмице потиру, дочим опет други врло ружну сен бацају на њихове нокретаче. Довољно је да поменемо како већнна збора бечејског у општем удружењу види само средство за буђење клонуле реакције, и даље ствар „која се од горе намеће" и према којој се за то „на опрезу бити мора", дочим је већина збора Фенечког судећи по речма њихове одлуке, пуна уздања баш у ту исту иницијативу од горе. Откуд у оних који једну исту ствар узбијају тако дијаметрално

противних назора и „разлога" ? Какви су то „разлози", који се међусобно потиру, место да оборе ствар, против које се потежу? Могу л такви противноложени „разлози" у самој ствари односно у уверењу о њеној убитачности бити засновани? Ту онда постоје други мотиви, никако они који се истичу, а тиме је ствари, против које се наваљује, дата потпуна задовољштива. А појав, да се поверење враћа подвалом, а на благослов одговара клеветом, тај је појав за ,,родољубиво срце" одиста веома Фаталан, јер доказује да једном делу свештенства још много, врло много недостаје, што је најглавније, што је од знања и умења куд и камо иретежније, што је суштина његова бића, услов његова битисања и успешна делања: етичан карактер. Из среза црепајског. —Ђ—ћ.

ПОСДЕ САВОРД. (Наотавак).

У сабору, у којему се о цркви ради, као у нашем сабору, мора бити заступљена и представљена јерархија. 0 томе више сумње бити не може. То заступство јерархије у сабору мора бити излив јерархије; мора нредстављати у сабору мишљење и уверење јерархије, које је опет излив учења цркве. Ако је иотребно, да се у сабору чује реч учења цркве; ако је потребно, да ни један закључак сабора не дође у сукоб са тим учењем, и са цељу, ради које је црква основана, а то заиста треба, — онда се у сабору то учење мора чути, чути оиако као што јесте, онда се мора чути и сазнати, која су средства за остварење цељи цркве потребна и најцелисходнија, чути и сазнати онако, како јесте и како бива, а не како коме годи, како коме у рачун иде; онда се у сабору мора сазнати објективна и материјална истина у пресуђивању наших народно-црквених аутоН 0 М IIII X 0 Д Н 0 111 а ј а.

Све што се уради противно томе, на штету је цркви, против цељи њезине, против напретка — народног. А како ће сабор наш чути и сазнати учење цркве; како ли ће чути и сазнати, која су средства за остварење цељи њезине најсходнија, како ли ће доћи до материјалне истине у просуђивању автономних одношаја ? То је главпо питање за успешан рад наших сабора, а по томе и за напредак цркве инарода нашег. Може ли се до свега тога доћи представииштвом странака у сабору? Може ли то све чути и сазнати од многих световњака, којима крај „једне и исте цељи", крај „заједничког заступања интереса цркве" лебди пред очима, у истини, највиша цељ, најсветији интерес — интерес њихових странака и идеја њихових воћа? Зар то све да чује и сазна сабор од посланика, који су бирани и изабрани у вртлогу изборне агитације, која, својим сред-