Српски сион

С ТР . 140.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 9.

чено диктатом тога мишљења стучњацима од — нестручњака? Авај нама! Дакле, у сабору треба стручњака по позиву (дабогме, то није исто што и по — сталежу!), а те стручњаке бирају нестручњаци, и то под условом, ако изјаве, да се слажу и изван сабора са њиховим нестручњачким мишљењем, а да ће и у сабору заступати то њихово иестручњачко мишљење. Је л' тако, г. дре Вучетићу и сва славна опозицијо? „Доиста дивна слика" у црквеноме сабору! Дивна слика у цркви! Дивни изгледи за остварење цељи, „ради које је црква основана"! Као један разлог више иротив засебног избора свештеничких посланика, истакао је др. Вучетић и „расцеп између свештенства и народа", као последицу таквога избора. Он је истина тај расцеп у сабору представио као последицу „делења свештенства од народа", а не као последицу засебног избора свешт. иосланика, но то је учинио сигурно за то, да разлог против засебног избора буде јачи, а еФекат тога разлога што сигурнији.

Рекао је: „није целисходно делити свештенство од иарода, јер тиме би се само изазвао велики расцеп између свештенства и народа". Где је ту реч: о измени саборског изборног реда, о засебном избору свештеничких посланика? Нигде; него и ту говори о неком д е л е њ у с в е ш т е н с т в а и н ар о д а. А ко би хтео то д е л е њ е ? Ко рече и кад: да би то делење било целисходно? Нико и никад то не рече. Па зашто је др. Вучетић говорио у сабору о томе? За то, да — заведе. Јер, ко, болан, не би био против делења свештенетва од народа, а за то: „да свештенство и народ једно с другим што већма спојимо"!? Но, заводити приличи још некако адвокату при одбрани клијената, алиунослу н а р о д н о-ц р к в е н о м и з а с ту п а њу интереса народа и цркве, такво је завађање — неродољубиво. А зар би засебан избор свешт. посланика заиста изазвао „расцеп између свештенства и народа" ? Не би. Тај „расцеп" је само: једаи баук више против измене саборског изборног реда. (Наставиће се.)

-

1ДГ0В0Р ЕА ЈШТА&1 II ПРАКСЕ. КАКО И ГДЕ СЕ ОБАВЉА „ЗНАМЕНОВАЊЕ ДЕЦЕ" ? *)

Повод овом питању дале су три различите нраксе: 1.) знаменовање код свегитенша, 2.) зназпаменовање у ку~%и породиље и 3.) знаменовање у цркви. Наречење имена, готово код свију народа, носи карактер религиозног обреда. 2 ) Вероватно је, дакле, да се је обред тај и у хришћанском култу јавио далеко раније, него што досижу сачувани древни сноменици. 8 ) Сам Спаситељ наш, X) Види: Нешго „о зиаменовању децс". Написао Стеван СтевановиЛ, парох у Ков. Сент-Ивану. „Српски Сион". Год. III. Бр. 6. Стр. 91. 2 ) „Пстор. религ ." Спб. 1870. Т. I. Стр. 50. 212. Т. Ш. Стр. 243. Т. IV. Спб. 1872. Стр. 230—452. ђ а о а г. ЕохоА.; мање поуздано: МагЧепе. ,,Ре апИ0[и18 гШђиа", рагв 1. еар. 1. Агк. VII. оггТ. II. Кокппа^. 1700. ра§. 37 — 42.

Исус Христос изволео је у осми дан после рођења примити знамење обрезања и име, па тако и ми Хришћани, за спомен тога догађаја, знаменујемо нашу децу знаком крста и именом, уз прописану за то молитву. Молитва: „Господи Кожс ПЈШ-Л, ТЕЕ^ Л10ИИЛ1С/Л, И ТЕКЕ Пр0СИЛ1&, да знл / Иенлетса ск^кта лицл твоего на рав^ ткоел1 'А сел1х, (или нл твоеи сеи) ил ^Арекх" и ироч. врло је древна. Без те молитве није се могао обавити акт знаменовања детета, па је одатле и имесамом чину: „Жолиткл ко еже нлЗНЛЛ1ЕНЛТИ отроча Пр1ЕЛ1ЛКМ|(ЕЕ IIЛ1/Л КО 0СЛ1К1И ДЕНК рОЖДЕнТлЧ скоеги)". У савезу је са том молитвом и са именом чина, унотребљавање крсног знака (знамења). То је „прво и оиште, вели Василије велики, чим се