Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 141.

сви они, који ее надају на име божје Исуса Христа, означавају, то је образ крста". Све друго, што је у уставу тога чина, као: обично начало 4 ) (Влагослокснх Вогх иашх: Гр| скАТое ПрескАтаА троицс: И по Отче нашх: Ј^1к№ твое естк царство: Таже № п8с ' пггелпк1и дне: или сватлглу окители) п тропар на концу 5 ) ( Рлд^иса бллгодлтнла когородице д'кко, и проч.), наређено је доцније, а тек около XVII. века цело ово чинопоследовање могло је добити свој ушврђепи усшав. 6 ) Према овоме, нама је данас лако одговорити на стављено питање. У „општим установама о свештенодејствима" нашег цркв. права, изрично се наиомиње ово: „Да се богослужење у опће, и свако свештенодјејство посебице, може достојно обавнти, потреба је, да постоји опредјељени и законитом влашћу утврђени устав, кога се сви морају држати и од кога самовољно нико не смије да одстуиа. " 7 ) Па тако ето и за овај случај имамо већ пронисан устав у „Требнику", а сваки свештеник дужан је држати се тога устава и неодступати самовољно од њега. Ту је јасно означено: како и где се обавља „знаменован>е деце." Но како је код нас уобичајено обављати „знаменовање деце" и преко „Требника", код свештеника или у кући породиље, настаје питање: може ли се такво знаменовање и у напредак дозволити? Зна.меновање код свештеника — како га г. Стевановић описује — не може се назвати „знаменовањем детета " у оном смислу, у коме га црква као обред прима. Црква, под именом знаменовања, разумева знаменовање крста на новорођенчету и наречење имена хришћанског. Она тим цутем доводи младенца к оглашењу, носле кога ће примити и само крштење. Такво новорођенче, по речима једног цркв. учитеља, није још рођено крштењем, него је тек знамењем крста зачето у утроби св. матере цркве. Све ово, а у свези са пзвесном милитвом, у т којој се моли утврђење знамења (дл знллинлетса . . .. нл раск

4 ) Филаретг. „Опвхтт, слич. чинопоел^д." Стр. 11.

6 ) Могила . „Требн." изд. 1640. г. Стр. 24—26.

6 ) ФиларетЂ. (јером.) „Опмтх слич чиноп. по кн изд.

перв. патп патр " М. 1875 г. Стр. 11. Слузкеб. 1622. г. л. 427. об. Треб. 1635. г.

') Др. Н. Милаш. Правоелавно црквено право, Задар.

1890. Стр. 407. и 408.

ткоелгА с е Л1 х [или нл рлг.-к ткоеп сеи] нл1Арекх) очевидно захтева ирнсуство објекша. Г>оца, или други какав суд с водом, не може заступати дете, јер немамо за то прописане молитве, без које се никакав свештени чин обавити не смије и не може. По томе, зиаменовање у кући свештеника могло би имати значај црквено-обредни само у оном случају, кад би се обавило непосредно на детету. Више пажње заслужује знаменова-ње у куИи тородиље. Како црква наша православна одмах после срећног порођаја притиче у помоћ породиљи и детету, молећи се за њих у својим молитвама, тако има смисла и може се дозволити, да се уједно и акт „знаменовања детета" том приликом а у кући породиље обавити може. Таквих примера било је и у ирошлости. Већ руски митрополит Фотије сиомиње, да свештеник, ради знаменовања детета, обичава долазити у кућу нородиље. 8 ) Па онда, два страна писца спомињу пстоветну праксу у руској цркви и у XVI. веку. 9 ) Нама није позната ни једна наредба, којом би се овај"' чин у кући породиље оспорити мо. гао, шта више, има Факта, која нас убеђују, да је та нракса дозвољена, наравно само у оном случају, кад то родитељи детета нарочито зажеде. Обвезне снаге, по којој би парохијани, за сваки такав случај, дужни били призвати свештеника у куИу породиље, да знаменује дете, па и водицу да свргии, нема, али где је обичај треба да се поштује. Свештеник дужан је отићи у кућу породиље, и она, као добра хришћанка, мора га призвати ради молитава: „кх перккш денк, по кнегдл родити женН? отрочл", а знаменовање детета — ако роднтељи нарочито не зажеле да се обави у кући породиље — има се безуветно свршитп ирије крштења у цркви. Ово питање донекле решено је већ у кебруарској свесци „Босанско-Херцеговачког Источника" од прошле године. Ту читамо: „УТребнику јасно стоји прописана „А1олиткл ко еже нлзнллннлти отрочл прТелмнзфее ил !а ко осл1кш 8 ) Фотш. „Послан1е в-ђ псковскому духовенству". Русск. Историч. Библ10т. Том У1. ч . I. Спб 1880. Стр. 416. 9 ) ВГагсаегозШ. „Н181опае КиЉепхсае 8спр1ог»" Уо1. 1.-УП. АГехап&Н Оиадтпг. „Мобсоу1ае ДезспрЦо." ра§-. 19.; еравни ј рус. лреводу ,,Орл. Е. В." 1866. г. Нр. 8. Стр. 452.; ОегћегвГет. „Сотт гег тобСОуЦ." ра^. 26 ; види јопг: Дмитргевскги: „Богослуж. в'Б Рус. Церкви вт> У1. в" ч. I. Казан. 1883. г. Стр 251—252.