Српски сион

стр. 142.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 9.

денк рождснТА скоегш." Дои уштеноје евештенику ово извршити н у ирви дан по рођењу, кад га иозову у кућу, да назнаменује дијете и да се новорођеном име даде; и овом приликом свештеник треба да очита најирије „Жолиткк! кх иервми денк, но внегдд родити жен [ к отроча". У кући свога парохијанина свештеник извршује овај обред оним редом како је у Требнику. Ако није дијете назнаменовано, а донесено је цркви да се крсти, ие смије свештеник нронустити да не очита дјетету молитву иазнаменовања а тиме да се даде име дјетету, које родитељи изаберу. — Молитва назнаменовања и давање имена дјетету врши се нред занадним вратима храма (или у кући пред иконом Богородичином). „Није дозвољено, кад се дијете ради крштења донесе, да се уноси унутра у храм, него бабица или ко други треба да стоји иред црквом са дијететом, и свештеника позове ради знаменовања и давања имена дијетету". (Пис. по пастир. Богослов. нротојер. Евг. Попов. ч. II. Стр. 72.) 10 ) Из евега овога јасно је разабрати моћи, да је сав чин описан у „Требнику"; но ми видимо у пракси г. Стевановића две тачке, од којих прву устав „Требника" не захтева при „знаменовању деце", а другу нроиисује, само не у оном моменту, кад то г. Стевановић свршава. Прво је знаменска водица код породиље, а друго назнаменовање крсног знака на детету. Па да не буде сумње, мора се и то расправити. 1. Знаменска водица, у кући породкље иде обашка. Она није облигатна код тога чина, јер ју устав не прописује. Па и §. 16. кр. рескринта од 1868. г. нимало не одстуна од утврђеног правила, него вели: „За остале душепонечитељске дужности, које се на захтевање чарохијана обављају , плаћа се свештенику по следећој норми: в) за знаменску водицу у кући породиље — 40 нов." Дакле „водица" иде на захтевање парохијана, али обред „знаменовања детета" мора се свршити, ако не у кући породиље, а оно на сваки начин у цркви. Но ваља и то знати, да је знаменска водица у кући породиље врло леп, од старине сачуван обичај, и да је цел сваког „малог освећења воде", „да се од Бога нолучи сила, која подкрепљује здравље, исцељује болести, прогони демоне и одвраћа сву вражију клевету". Па зар има Хришћана, који би зажелети могли штогод противно "?! ,0 ) „Б -X Источник." Год. VI. Св. II. Стр. 75.

2. У уставу „Требника", по обичном началу, стоји ово: „ОвАфенникх же зналинбетх еги> чело. оуста н перси и глаголетх л!олнтк$". Тако је било и у прошлости древној, па то потврђује и Спмеон Солунскн (XV. в.). „У осми дан, вели он, приносе младенца Богу, те га свештеник пред дверима, јер још није крштењем освећен, знаменује на челу, устима и прсима и уз свештену молитву даје му име, како родитељи хоће, са којим се кашње и крсти, као што је било и са Господом, који се осмога дана обреза и Исус назва". 11 ) Ето, прво знамење, па онда молитва са именом! Знамење крста на челу, устима и прсима јест печат, а молитва произноси се за утврђење тога знака. 12 ) Осим тога и у литургијском богослов.љу наше иравославне цркве наћи ћемо еледећу инструкцију: „ Пре молитве „ко еже назналиноватн отроча" свештеник свршивши обично молитвословије, знаменује чело младенца за знак освећења мисли, уста за знак освећења говора, и прси за знак освећења срца. После чит* саму молитву : Господи Еоже нашх . . . но свршетку које, узима у руке младенца, стаје пред врати храма или нред иконом Богородице и творећи крст говори: Рад $ иса клагодатнаА Еогородице д'кво . . . . 13 ) Ово је најправилнији иостунак. Према овоме нема право отац Стеван, што „читајућ молитву, тек код речи : да зналинбггсА (?) ск'кт'л лнца ткоего на рак-к ткошх сел1Х Н .... , знаменује дегие ". Сличних примера имамо и у нрошлости, али је црква гледала на њих као на неку реткост. Трагове одстунању од извеснога иравила, налазимо у Грчкој, ређе у Руској цркви. Ту видимо да се је знаменовање крснога знака свршавало по каткада чак и носле молитве.") При томе произносио би свештеник још и ове речи: „З нллшштса крестх Господа и Опаса нашего Исбса Христа на раск Е ож Т елга ко ил!а Отца н Окша и Овдтаго Д8)(а ", 15 ) или просто: ,,Ео нл1А Отца н Окша н Овдтаго Д8\а " 1С ) „РаЗГОБОЈУБ 0 Сватих-Б СНН 111,0Н0Д'1'. 1!ств!ихт» и таинствахт, церковнвххт.". Тач. 27. и 28.; „Нован Скрижалг.". Ч IV. Гл II. §. 2. Стр. 331. С Иетербургт.. 1891. 12 ) „Новал Скрижалг.". Ч IV. Гл II. §. 3 и 4 Стр. 332. и 333. 13 ) „Црквено Богословје". Београд. 1860. § 135. Стр. 132. ЕО"/. рукои. Румлнц Муз Сев. собр. Нр. 473. л. 6 об.; 11)1(1. л. 225. об. и 226 ; Служ ркп. Синод. библ. Нр. 358. л. 156 —159 ") 1Ш; л. 163—164 «) Ш(1 л 158 - 159.