Српски сион

С ТР . 130.

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 9.

Што се свем парох. свештенству епархије бачке, путем окр. протопресвитера зиања, равнања и тачног поступања ради овим саошштава, с надогом, да се ова наредба у парохијски окружнички записник завести има. Из консисторијске седнице тархије бачке, држане у Новоме Саду, 27. јануара 1893. Георгије с. р. ПАТРИЈАРХ. НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. дримта-цредта жшштш, —ЈЕДАН ПРЕДЛОГ —

„Хоцеми ли ц%лг бтти; и „6п Госиоди, человђка не имамг, да егда возмутитсл вода,ввержетЂ мн †7сг/и^л-б. и (Јов. 5,, 7.-8.) Главно правило за свакога, који не само материјално напредовати, него само и одржати се жели, јесте: ради, али и штеди! Сваки разуман старешина тежи за тим, да што више у кућу унесе, а што мање из куће изнесе; што више новаца заслужи, а што мање изда. То правило важи не само за поједннца, за једну кућу, него и за друштво, па и за цео народ један. Народ, који жели да је напредан и материјално јак, треба за тим да тежи, како би што мање блага из своје народне куће изнео, што мање новца туђину издао. Сва брига и старање треба да му је на то уперено, како би своје потребе сам и без туђе номоћи подмиривати могао. Према томе и наш српски народ треба да се тога правила придржава, а у корист и за добро своје. И ми Срби ваља за тим да тежимо, да своје потребе сами подмирујемо, да сами себе: један другог испомажемо, тако да оно, што се из једне српске куће изнесе, да се то у другу, и опет српску кућу унесе; да Србин Србину за учињену услугу и пружену помоћ плаћа, како би српски новац увек српски био и остао. Разуме се, да тако радити ваља, где и кад се може. А кад услуту и помоћ у сво-

јој кући наћи и добити не можемо, наравно да ћемо ју тада и у суседној кући тражити и искати. Нека нико од поштованих читалаца овога виђенога листа не мисли, е ће.у овим редовима бити говора о српским трговцима и . занатлијама, и осталим српским раденицима, да смо на име ми Срби дужни у првом реду њих тражити, и њих као своје испомагати и подизати; —не, друга ми је намера при писању ових редака. * * * Не само другог, него баш и синови нашег милог народа пате од разних недуга и болести. Неке су од тих болести лакше, неке теже, — неке више, неке мање опасне. Једна од тешких и опасних болести је без сумње она несрећна болест, тако звана: јектика или сува болест, која знатан део људства мори, са земље брише и под земљу баца; која јемногог оца и мајку у црно завила, а многом нејачету родитеље, ранитеље и старатеље одузела. Па што је најцрње и најжалосније, та несрећна боља највише стубове народне, оне баш на којима „свет остаје", — она понајвише и тако рећи искључиво „млађе" руши и обара; она не да, да многа красна и племенита воћка у врту иародном ни процвета, а камо ли да рода и плода донесе. С тога је са свим појмљива она брига и оно старање, које је човештво обратило