Српски сион

Бр. 9.

„СРПСКМ СИОН."

С тр . 131.

на то, да се тај крвни непријатељ људски сузбије и одбије, да се тај заклети душманин рода човечјег обезоружа и надвлада. И благодарећи људском стараљу и напрезању нашло се оружје, којим се и против тог опасног непријатеља војевати; дошло се до средства, којим се и та тешка и опасна боља сузбити може: ту је лечилиште (Спгог!), а од најновијег доба тује и лек. Данас се дакле многој, па и овој љутој и опасној бољи на пут стати може. Али ево муке, ево невоље! Нуто туге, нуто жалостн! Многи и мпоги болник, којега је обхрвала ова или друга која тешка и иемила бољетица, на реч лекареву: „рфшш ли ц-кдх Ек1тн — иди вх кбп-клх", хоћеш ли да се помогнеш, да оздравиш, иди у купку, потражи лечилиште — тужно и жалосно одговара: „ви Господи чмовНЈка не или\/нх, г \л егда ко З(И8 тнтса вода ввержетх Л1А вх к 8п^клк", — јест господине, али ја средства немам, да до куике дођем, да у лечилишту иотребно време проживим, иробавим! Замисли себи, драги читаоче, јад очин, тугу материну и жалост брата и сеје и остале својте и родбине — кад чуше реч лекареву, а погледаше на сиротињу своју! А како ли је тек болнику — невољнику!? „Види му се мријет' му се" — мора, али „јест нешто, што га напред креће" : има лека, има помоћи, а он би до момоћи, до лека тако радо, тако радо дошао, али му не да сиротиња његова и његових. Оно да рекнемо, могао би оп до лека и помоћи и доћи, али како? Тако рећи, преко лешина својих милих и рођених! Може он до куике доћи, може он у лечилишту неко време провести — али тад треба убити и оца и матер, и брата и сеју! И ли зар одузети некоме све и сва, и оно „црно испод ноката"; лишити некога и „последњег залогаја" — зар то пе значи: уб и т и ? Па онда. Кад се помогао и излечио и својима повратио, шта га чека? Глад и сиротиња, труд и нанор — и ево ти по ново несрећне бол>е, којој сад већ вигае лека није, јер се до њега сад баш никако доћи

не може, све да се мисли то постићи убијством целе породице. Да, не може, јер је породица већ — убијена! Па помозимо оном нашем брату и Србину, који пати од какве тешке и иемиле боље, да до лека доћи може, али не на тај начин, да мора — тако рећи — убијати и себе и своје! Дајмо пута и начина, да он до лека на лакши и јеФтинији, па и лак и ј еФтин начин доћи може! Али како? Свака се ватра, још док је мала, даје угасити. Свака се болест, још у почетку, у клици, може излечити. Општи лек за сваку болест без сумње је: здрав ваздух, снажна рана, миран живот, а поред тоганега лекарева. Има ли болесник тога, он је спасен,' излечен. Но тога сваки болесник нема, нити имати може. Може имати, али за „скупе новце", за велику суму новаца, а он тога нема. Дајмо дакле болеснику за „јеФтии новац" оно, чега он нема, и ми смо му помогли, ми смо га спасли, ми смо му живот повратили, јер „без здравља нема живота". Уверен будући још из ранијих времена да би ми многој тежој и опаснијој бољи лека и код своје куће наћи могли; и помишљајући на то, да би ми исти лек и код куће тражити требали — врло сам се обрадовао када сам у 69-том броју „Браника" од прошле године наишао, где два угледна и припозната српска лечника, а имено г. др. Л. Станојевић и г. др. Ј. Велимировић дају српском свету „на знање", да су у Нов. Саду нодигли завод за „лечење ладном водом", будући се „тим начином врло многе болести ... са врло иовољним усиехом лече". А да се ми доста и код своје куће од многих болести опростити можемо, сведочи нам „Јавна благодариост", штампана у истом листу, а у броју 91-ом од прошле године, у којој становник старо-бечејски, Емил Лозапов, изриче своју „захвалу" лекарима пово-садског завода за лечење ладиом водом, што га „дужевремених и вшпе теш- *