Српски сион

С тр . 136.

„СРНСКИ СИОН."

Б р . 9.

ту других' подвига од опште користи, јер што је добро, то треба да постоји и да напредује, то служи уиапређењу дотичне средине, и за то томе нрави дух није и не може бити противан. Он се не противи другим ваљаним смеровима и установама; он дела с н>има узајамно, сложио, и признаје њихов рад, труд им и заслуге. Тим духом прожмани чланови не посвећују се својој задрузи и смеру њеном за то, да циљеве других општекорисних подвига помету и осујете, већ што хоће свесно и савесно да раде на бољитку установе овде цркве — и њена задатка у дотичној средини. Једно не може старати се за све трајно и успешно. Али ако неко ради у својем кругу и на поверену му задатку, он тиме посредно помаже раду. доприноси успеху оних корисних установа, јер све што је честито, у вези је и помаже се узајмице. Спаситељ сам рекао је апостолима, да што он њима казује, да то могу слободно на свакоме месту и у иригоди свакој велегласно проповедати. У томе моменту је обележје свега што је добро, т. ј. јавност је спољашњи, видљиви знак, мерило, да ли нека установа дела у духу, који користи извесној заједници или средини. Што бежи испред јавности, о чему се расправља између четири зида а код затворених врата, што се тек „посвећеним а" саопштава из уста у ухо, то се не елаже са иравим удружавајућим духом, који је истоветан са духом премудрости и духом страха божја, те је у најмање бар сумњиво. За то све општем добру посвећене 'задруге и установе делају јавно, расправљајући код отворених врата —- но ово не значи никако да раде на сокаку и за сокак — а шта у њима бива сме у свако доба и на сваком месту у јавност. Опште свештеничко удружење је не само важно него и посве потребио средство у низу средстава за утврђење, развој и одбрану цркве и свега што је с њоме у вези, што се на њој оснива, или се о њу ослања. Историја пак учи, да где год је знаност и вештина опала, да је то било са њених представника. И кад црква оронИ ј бива то у првом реду и сањенихнај-

меродавнијих заступника, са свештенства у целини. Осим учитеља не улазе никоји духовни работници тако рано и често тако неспремни, тако недорасли, тако недозрели у круг својега рада, као баш свештеници. А нико други нема да обави тако тежак задатак као свештеник, особито у нашим скроз растрованим унутрашњим приликама, опасности с поља и да не номињемо. Узмимо на око средину у којој свештеник битише. У претежно већем броју примера окружен је елементима, који су свестраио скоро сасвим забатаљени. Посведневно работа он — ако ради на својем позиву, што ни близу иије правило — иа истребљењу неприродности, ограничености, неразумевања, лакоумља, али и глупости, суровости и опште покварености. Сасма је природно, ако се у тим претешким приликама у свештеника пробуди жеља, да ступањем у тешњу везу са себи равнима своју вољу очеличи и снагу прибере и потенцира, како би општем добру што боље послужио. Та жеља мора у њега у толико силније одјекнути, што сваким даном, сваким новим радом све теже осећа недостатке, што потпчу из његове недовољне спреме и мањкања средетава за даље свестрано образовање, због чега и не може у оној мери да одговори дужностима па и правима својег позива, како то оншти и његови интереси траже. Ту се онда по себи рађа увиђење о потреби неодложне реорганизације „односних завода" и с тим у свези и начина улаза у живот и битисања у овоме, којој је потреби у најновије доба позитивним предлозима у неколико одговорено. Тежња за знањем и умењем, за духовном оштрином и моралном јачином значи тежњу за удруживањем са себи равнима. Једно без другога не може битисати, јер се узајамно условљавају. У питању о даљем образовању и унапређивању свештенства, три су главна «>актора, а то су: црква, књига и удруживање. Први, цркву, не може свештенству нико узети. Црква је виноград у којем свештеник посведневно дела. Други и трећи Фактор, књига и удружење, морају и могу тек самопрегорним радом бнти оживотворени. Оба су у најтешњој вези. Плод рада