Српски сион

Б р . 9.

„СРПСКИ СМОН."

С тр . 135.

иема уверења, које је кадро да се у корист општу узвиси до оне моралне висине, која се огледа у исповеди: оче, нек буде твоја воља — онда нема бољитка, напретка, опстанка, ни лека ничему, па пи интересима свештенства. Зо то ми и иолажемо највише на то, да се ово уверење, обележје моралног карактера, одржи где постоји, да се пробуди, утврди и суставно јача где га нема, јер је оно што и хлеб наш насушни. Право уверење је извор правилним назорима о удружењу. Како смо о овоме своју рекли у приступном чланку, то ћемо још да се обазремо на трећи главни услов за просперовање удружења, а то су спољашње установе. 11 оне су важне, али пе пајпретежнпје, не најглавније. Није ни потребно, ни саветно њихов значај и њихову врецност, а отуд потребу њихову одвећ прецењивати. Оне саме по себи нису врело духа, још мање што и он сам. Али се и њихов утицај не може порицати. Оне су Форме, облици, и тиме је речено све. Дух може, дух мора остати, дочим се облици мењају према приликама и потребама места, времена, лица и разноврсио модиФикованих смерова. У нормалшш околностима нигде не сме Форма претегнути дух, нигде се потоњи због прве не сме пренебрегнути. Облик који је у неком времену одговарао, не чини то у другом добу и његовим приликама. Неосновано јеи штетно на н убитачно, кад такав облик хоћемо да протегнемо и преко његовог времена, кад у силу хоћемо да живи, што се преживило. Застарели облици стежу и сам дух, подвезују крила његову полету. Где не владају ти опаки односи, ту дух сам образује себи најпогоднијп облик, спољагање установе, органе за кретање, рад, живот. Где облик стеже дух, ту овај реагира, опире и бори се, све док не ностнгне, да може слободно да се креће својим правцем. Тек у слободи може дух да развије своју снагу, може да дела како треба, како захтевају општи интереси. Насилно стезање и узбијање духа урађа пре а после ерупцијама и изгредима, које гатете целину. Али слобода духовна не значи никако духовну разузданост. И

у слободи није дух „банов слободњак", него је везан смером, који служи општем добру. Код оцењивања значаја и вредности и нотребе свију установа је најпретежније питање, да ли се с њима може остварити истакнути општекорисни смер. Ако су чланови удружења сложни у смеру му, онда ће се врло лако нагодити у одабирању средстава за остварење смера тог, па ће се споразумети и о начину примене тих средстава, јер то тада некако свеједпо из другог извире. Уређење којег му драго удружења одговара смерусвоме: 1.) ако слоб о д н о м — у истакнутом смислу — р аду чланова не смета, него га свуд а, у свако доба и свима дозвољеним средствима помаже; 2.) ако помаже и унапређује љубав и оданост к позиву, увиђавност, умешност ипожртвовањеупословима позива и општих интереса; 3.)ако дон р и н о с и д а с е с в е ш т е н с т в о е п р ијатељи, сроди, изједначи, уједно споји у својем кругу; 4.) ако општекорисним пословима и установама опасни дух не само не помаженего га свудаи у свако доба нај одлучније потискује и тамани. Где прва три услова мањкају, ту нема позитивне, стварајуће и одржавајуће снаге. Где превлада нотоњи, но природи негативан услов, ту лако може да отме маха дух негације, ругаења, који врло лако доводи у питање све пробитке и тековине, којима је већ уродио или истом урађа рад именованих позитивних услова. Спомињемо ово без околиша за то, јер од тога зла пате и пропадају многа удружења; даље због тога, што би други, који имају утицаја на оснивање и опстанак свештеничког удружења, због бојазни да ће у њему овладати дух негације, могли радити против те установе, или би иокушали ставити га под окрутно туторство; напокон и за то, што би такав дух био камен претпканија слободном и објективном одељивању особа, ствари, појава и прилика од стране задружних чланова. Прави дух хоће свуда и у свако доба неку одређепу корисну цел да оствари, ади !(е на рачун или гате-