Српски сион

С тр . 134.

„СРНСКИ СИОН."

Б р . 9.

коли нраво увереље, све ће отићи суноврат, биће узалуд сав спољашњи сјај и блесак. Тако је у свакој работи људској. Узрок, снага, начело, као мотор што ствара и подржава, претеже свуда, свагда је поврх дејства, носледице, производа. Без првих нема и не може бити иотоњих. Тако и у удружењу без уверења нема ни живота ни нлода. Значај прекаљеног уверења по човека није нико тако светрано проникао, нико га није тако темељно схватио, признао и обзнанио као све и сва у бијћу људском, као баш сам Христос Спаситељ. Прекаљено уверење било је водиља животу његову, основа и повучица мукотрпна му рада за опште добро. То уверење оставио је он нама у аманет, а тиме дао нам је све, јер уверење одређује вредност људском животу, она остаје човеку, кад свега другог око њега нестане, оно је његова суштина, биће његово, он сам. Ма да је све ово природно и појмљиво, опет се није иризнавало. Отпре се све оснивало на спољашње ствари, голу Форму, шаблону, дресуру. У спољашње ствари иду и речи. Даиас је и у томе друкчије у људи од озбиљна рада. Данас вреди као аксијома: ништа на свету ие постоји сигурно, те се не може поуздано развијати и напредовати, ако међу работницима око односна посла или установе нема нравог уверења. Ео уман верује даиас у непобедимост армада, у опстанак држава, у будућност породице, цркве и других безброј задруга и установа, ако у њихових покретача и представннка нема права уверења? А ко не верује у моћ и вечност уверења и његову коначну победу? Вера, тврда вера о свему овоме основ је нашему уздању, она ожпв.вава наш над, потенцира нашу снагу, блажи у борби стечене ране, лечи незаслужене патње, зајемчава успех, у кратко: та вера је наш сп ас. Где су дапас времена, када се мислило да је будућност буди које установе па и цркве зајамчена тиме, ако чланови и представници њени располажу извесним знањем и умењем, те ако су спољашња средства остварена и у реду? Ко дапас верује, да

се већ набавком и поседом зпања и умења ностаје иоуздан роботник и у винограду господњем? Ко је наше и оиште друштвене прилике уочио и проучио, ко је познао зло, које и нас сатире, ко види од куда зло то извире, ко зна лека и разуме се у његовој примени — одриче се такове тврдње. Некада се ликовало са добром сведоџбом у џепу, јер се у томе тражио па и иалазио кључ, који сва врата отвара. То се показало као заблуда, коју је живот црквени и народни већ до данас скупо платио. Убитачност те заблуде избила је и пригодом претреса питања о ошптем свештеничком удружењу. Да није те заблуде не би било ни оних појава, које морасмо осудити. Те заблуде мора што пре нестати, ако смо себи добра ради. Ми смо одиста потоњи, који ће омаловажити знање и умење, друтптвени положај и посед материјалних средстава, што све скуиа доприноси такођер доста знатно уиапређењу суштине сваке устаиове, али није у томе све, па пи глашго. Језгра, корен, темељ, врело, биће, душа, у кратко: све је у прекаљеном уверењу као мезимчету морална карактера, без којега ни поједином човеку ни целим удружењима људскима нема ни напретка ни опстанка. Све ово вреди потпунце и за онште свештеничко удружење. И ту је уверење главно, све. Ако нема те силе креталице, мора у скоро све застати, у назад поћи, опасти па и пропасти. И спољашњи моменти могу истина пречити рад и напредак удружења и смера му, али је грдна заолуда тражити у њима само претежни, а тек искључиви узрок назадовању. Недостатци од негативна утицаја тих спољапгњих момената могу се лако исправити и паралисати, ио њима иочињена зла залечити. Али ако међу члановима удружења нема уверења, које се очитује у љубави к позиву, у оданости к смеру општег удружења, у пријатељству снроћу браће, у жељи за свестраиим усавршењем, у самопрегору у корист цркве, народа и отаџбине, у саучешћу спроћу убогима, слабима и невољнима сваке врсте, у одушевљењу за све што је добро, лепо и племенито, у жудњи, да по снази допринесе побо.т.шању прилика У К РУ Г У својега реда, —■ једном речи: ако