Српски сион

В р . 9.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 133.

дозхМ), док још не беше познат „кохин", лечила се сушица : здравим ваздухом, снажном раном и уиотребом млека и минералних вода, што би да како болесник све ту у заводу наћи и добити могао: млеко би давала манастирска стока по малену цену, а минералне воде би се иа страни куповале, па у заводу употребљавале. А кад се томе дода још миран, безнапоран живот и „кохин", онда ја држим ван сваке сумње, да би се врло многи — ако баш не сваки — болник здрав из завода кући повратио. Није један болесник био, који се иегом лекарском, здравим ваздух;ом, мирним животом и снажном, нрикладном раном немиле болести, сушице опростио, излечио. Ето веле и за блаженопокојног епископа будимског, Арсенија Стојковића, да је у млађим годинама био туберкулозан, на је и опет дочекао старост, и то дубоку старост — од 88 година! ! Разуме се, да је сваки такав болесник — тако рећи — хиљаде нотрошио, док је до здравља дошао. Но нема сумње, да би сваки болесник радо и весело жртвовао хиљаде, само да до здравља дође. Да, жртвовао би — кад би (Сврш

имао! А немајући нотребна трошка: многи и многи нропадне, умре крај свег тога, што му је бољи лека било. У народном заводу за лечење, смештеном у једном од наишх манастира, многи би своје здравље — тако рећи — само оним повцем новратио, који на нут изда и нотроши, док до каквог страног, уда.љеног купатила, односно лечилишта дође, или би бар на тај путни трошак још неку своту додао. Оснивањем и подизањем народног завода за лечехве у којој српској задужбини, у једном од наших манастира ностигли бисмо и оно, што сам у почетку чланка навео и иапоменуо : задржали бисмо свој новац у својој кући, у свом српском роду — дали бисмо — што по рекли наши — „комад леба" једном или двојици од српских лечника: испомагали бисмо у неколико српску задужбину; и како су око српских задужбина већим делом Срби насељени, то бисмо у неколико користили и српском живљу давши му прилике да „до крајцаре" дође. Дакле: народним заводом за лечење постигнута би била двојака корист: здравствена и материјална. иће ое.)

т хР | — ЗАВРШНИ ЧЛДНАК

IV.

Прут је у снопу јак.

Г Ц а прозооримо коју и о условима за успешан развој а тиме и опстанак општег свештеничког удружења. Као ? све што у свету битише, зависи и остварење смера оиштег свештеничког удружења од извесипх услова. Ннје наше, да овде те услове све до потоњег избројимо и оценимо. За нашу цел довољно је, да то учинимо са најглавнијима. Као најпретежније услове за напредовање и опстанак и општег свештеничког удружења сматрамо: 1.) уверења члапова, 2.) назоре њихове о удружењу и 3.) спољашње установе.

0 уверењу као најглавнијем и најсилнијем мотору у питању напретка и опстанка удружења хоћемо прво да прозборимо. Оно је душа удружења, камен крајеуголник његова битисања, врело из којега све друго извире, што удружење у животу и на снази држи. Ако удружење провејава ирави удружујући дух, ако су чланови му од првог до потоњег прожмани уверењем, којем је тај дух и отац и мајка, тада ће све друго, што је потребно и корисно, са по муке се остварити, доћи ће само по себи. Напротив пак: удесите спољашњп организам удружења најтачније, ако му мањка тај дух, ако чланове му не загрева, не иотстиче, не одушевљава, ие држи, не храбри и пе со-