Српски сион

Стр. 150.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 10.

ми би цифре те математике и прецизирали, те би која од њих нала и на левицу. . . . 4. Остајемо при речи, да је на сабору било „разметљиве сујете" и „наметљивог уверења" да је било буквараца и псалтираца парламеитарних, и рачуна. гдекојих стараца. Је ли буквараца било „па хиљаде", остављамо „срдитој иемоћи" поп Стевиној да израчуна; али да је од тих и он, то је и сам посведочио већ и слутњом својом, да „можда и сам сиада" међу њих. А као таквог категорисао га је његов монументални говор од 13. новембра пр. г. Ако нам отвори ступце „Браника" за аиатемисање тога говора, спремни смо, да га рашчережимо. Или тек није поп Сте : ва себи уобразио, е је он већ парламентаран старац. А који су и какви су то рачуни бшги тих нарламентарних стараца, нека упита дра И. Бучетића и барона Живковића. Овде није место, да их ја распредам. 5. Остајемо при свакој речи, коју написасмо и о „уставу". А зашто, то ће иоп Стева и сва његова дружина видети из чланка „После сабора". А за сад имамо рећи: да је ноп Стева нехотице, или намерно превидео, или прећутао, да смо ми у своме члаику рекли; „„Било би измена у „уставу", ал' би било и„устава"". Кад се прећути оно, што ми рекосмо, а кад пам се подметне оно. што и не помислисмо, онда је само лако оиако памФлетски писати, као што је писао „п. Стева", опда се може само онако цинички мистиФиковати публика, као што је мистиФиковао „п. С." своју, оида се може само клеветати, као што је клеветао „п. С." Он је са свим лежерно прећутао наше речи, а још лежерније рекао, да ми уздишемо за „уставом" баш онаквим, каквогјеиредложио одбор 15-рице, и да „узносимо" такав „устав", „који баш самосталност и слободу (свештеника) хоће да уништи, који хоће свештеника да прикује као иекадање спахинске „јоМ§у"-е за земљиште њихова рођења, који хоће да их изложи самовољи једног човека, који хоће поред постојећег судбеног поступка са свештеиством, да патовари иа леђа њихова споредних дужпости,

због којих их може у свако доба да их суди и осуди". Пре свега, он није доказао, да ј е такав „устав" онај, којега нредлаже одбор 15-рице Нити је доказао то у своме говору од 13-ог новембра, нити у чланку своме. Лакше му је било неколико Фраза избацити, које се извесној публици допадају, као и шарене лутке деци, него доказивати нешто. Надал>е, нон Стева није ни чим доказао, да ми уздишемо за уставом таквим и датакав устав узносимо, какав „устав" он публици својој приказује. Поп Стева је најпре, дакле, нриказао својој нублици „устав" са грдиим роговима у некој ђаволској кожи, под којом још „кипте и погрешке, и начелне и Формалне"; те је рекао, да за таквим уставом ми уздишемо. Онда се бацио и на удружење свештеничко. И, јер смо ми томе удружењу намењивали известан задатак и у нитању уређења наших нар. цркв. одношаја, он је одмах извео и самовољан закључак, да се удружење то ради таквог „устава" и покренуло, да удружење то хоће да цело свештенство наше увуче у агитацију за такав устав; да то удружење хоће нашем свештенству да окује ропске „ланце па ноге и руке"; да се тим удружењем наше свештенство хоће да батти у јаз, „који смета јерархијн, да временом м о ж е б и т и прегази све жеље и идеале народне". Оно, што је писано о удружењу свештеничком, и пре него се на „устав" и номишљало с наше стране, и после тога, све је то црио на бело. Нека се прочита. Ко суд свој изриче о удружењу и писању поп-Стевином о том удружењу, а без да је прочитао све то, што је написано о удружењу, тај је шарлатан у суђењу. Акта се морају прочитати, да се ваљана пресуда донесе. Па ако се у тим чланцима и једном речи може доказати онако иодла намера и рачун са удружењем и нашим свештенством, као што нам га подмеће поп Стева; и ако се тим чланцима, напротив, не доказује, да баш ми хоћемо слободио и самоСтално удружено свештенство, и да се те