Српски сион

бр. 10.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 151.

речи: „слобода" и „самосталност" не „повлаче" у тим чланцима и у нашем раду „по ирашини и блату", него да су уздигиуте на барјаку нокрета око удружења и да чине есенцијалну мисао тога покрета; — онда не само да ћемо примпти иогнутом главом сваку, на и п. Стевину осуду, него ћемо сами своје одкосе расути, да им трага нема. Али дотле, док је оио што смо осећали и желили, нисали и радили са осталом браћом својом, у ствари удружења, црно па бело, дотле ћемо сваком оком у око погледати, и за своје одкосе сигурии бити; јер нам је савест мирна, и јер је оно, што писасмо истина, са срца, из срца, а оиог сваког, који нам цинизмом, дрскошћу и подлошћу клевету набацује, да свештенству кујемо ропске ланце, тога ћемо, ма ко оп био, сматрати за подлаца, тнм већег и грешнијег, ако му подлост скрива мантија свештеничка, ако такве клевете иснисује рука, која крстом благосиља. И ми се гнушамо „поп Стеве" -— ма ко он био — док нам не докаже: 1. да смо се ми ма где и ма како изјавили, да свештенству треба уништити слободу и самосталност и т. д.; 2. да га треба изложити самовољи једнога човека ; 3. да желимо, да остане постојећи судбени ноступак са свештеиством; 4. да одобравамо све оно, што је у уставу пр едл ожепо, и да би хтели, да то свеи удру жењ е св ешт еничко ирихвати и потпомогне. Гнушамо се „ноп Стеве" — ма ко он био —, јер је у своме хипнотичком заносу и у ватри других страсти, дрзнуо се панисати, да би „јерархија" била способна, и да јој је „може бити" тежња, ,,да прегази све жеље и идеале народне." Гнушаћемо га се, тим више, ако су те речи заиста изговорила уста поп -Стеве, уста, која треба само истину да говоре. . . а све дотле, док не докаже, е те речи нису клевете, нису циничка лаж. . . Гнушамо се руке братске, која гура и одбацује са братска срца толику браћу, као што су мопашки нам свештеници. Или зар нои-Стева њих ие сматра за

„браћу Христову"? Зар их не сматра чињеницом у религиозно-наравственом и културном развитку иашег народа? Зар их не сматра као делатеље „винограда", којега смо делатељи и ми световии свештеници? Зар они нису Срби ? Зар су они на свету, у пркви нашој и народу само за спас њихових душа?3ар би они могли својом „безусловном послушношћу" повести за собом цело удружење? Можда емо коју реч оштрију написали у овом одговору свом. Нисмо то учипили без размишљаја, него но величини и замашају клевете, којом је „иоп Стева" насрнуо на „јерархију" и на удружење, па и на нас. Јер ие може веће клевете и осваде за „јерархију" нашу бити, него подметнути јој тежњу „да прегази све жеље и идеале народне". Јер не може веће клевете и осваде за предложено свештен. удружење бити, него му подметнути смер, да окује наше свештенство у ропске ланце. А за нас нема веће клевете и осваде, увреде и уједа, него у подметању, е смо и ми ковачи тих ропских ланаца, е би ми кадри били помагати „јерархију" — кад би је било и могло бити такве, — која би хтела „дапрегази све жеље и идеале народне", идеале, који су нама тако мили, тако свети, као што нам је мио живот, као што пам је светиња Јеванђеље . . . ., јер идеали народа могу бити само узвишени, као што су узвишени идеали и Јеванђеља истине и иравде, светлости и врлине, слободе и братства. . . . Такво писање, као што је поп-Стевино, не води к доброј цељи. Њиме се неће оштетити одкоси наши, али ће се оштетити ваистину одкоси општих интереса, а особито наших свештеничких. Ако поп-Стева не жели разбацивати те одкосе, нек се трза из хипнотичког заноса свог. Ако је око бацио иа нас и наше баш од ко с е, нек му је просто; ал' нека н е к л евета и оне, које тр еба штовати, нека не црни оне, који треба да светле; пека не каља блатом оно, што тр е ба д а н а м ј е с в и м а м и л о, с в е т л о и узвишено Ј Парох Јован Јеремић.