Српски сион

С -ГР. 152.

„СРПСКИ СИОН."

Б Р . 10.

— ЈВДАН ПРЕДЛОГ (Наставак.)

Но сад настаје питање : Је ли дозвољено, да се од народних задужбина, одређених на службу Богу, намењених спасењу душа оних, који исте задужбипе основаше, наше манастире подшоше, да се на име у тим задужбинама „поје њима летурђија, оног св'јета, као и овога" —јелидозвољено, да се од тих задужбина стварају светска лечилишта, да се у нашим манастирима подиже народни завод за лечење? Је ли то по канонима дозвољено? Кад загледамо у каноне наше прав. цркве, тад ћемо впдетп, да опи иривидно нротивурече томе, да они то пе дозвољавају, да они то и забрањују. Четвртог васијонског, тако званог халкидонског сабора иравило 24-то гласи: „Једном посвећени услијед приволе епископа манастири, морају за навнјек остати манастирима, и добра која им ирипадају нека им буду очувана нити икада могу бити претворена у свјетска обиталишта; а који допусте, да се то учини, нека подлегну казнама по правилима". (Милаш „Зборник правила".) Ово је правило усвојио, и у свом 49 том правилу од речи до речи поновио и шести васијонеки, тако звани, трулски сабор. Но ја рекох, да канони наше прав. цркве привидно противурече томе, и ускраћују и забрањују у манастирима подићи и основати народни завод за лечење, а у самој ствари они то дозвољавају. Да је пак то доиста тако, видићемо и осведочићемо се, ако ироучимо тумачење првонаведеног — 24. халкидонског — сабора правила. Благодарећи доброти и труду данас високопреосвећеног г. епископа далматинског, др. Никодима Милаша, у стању 'смо поједина правила и каноне наше св. прав. цркве боље схватити и разумети; исти је г. епископ још у ранијим временима нротумачио како иравила св. аиостола. тако донекле и нравила васијонских сабора, од ових ноеледњих на име до четвртог —

халкидонског саоора укључно т. ј. и нравила овога сабора.*) Жалећи, што немамо тумачења свију иравила — васионских и помесних сабора и правила св. отаца — радујемо се врло, да имамо тумачења нравила четвртог васијонског сабора, а поименце, јер нам је за овај мах нотребно тумачење 24. правила истог сабора. Дакле чујмо, шта се наводи у тумачењу тога 24-тог правила: „ . . . . Строгост црквенога законодавства, да се не смију секуларизирати манастири и манастирска добра, очигледна је из овога правила. . . Али у IX. вјеку ми већ налазимо, да се је друкчије на ово на Истоку сматрало, и Балсамон, одговарајући њекима, који су ову строгост штитили, исказује мисао, као да се у њеким приликама та секуларизација и допуштала. Нама се чини, да ово правило и друга одиосна правила треба разумјевати не у апсолутном смислу, каодани под каквим начином не сме никада ни на што бити употребљен манастир, или манастирско добро, него у смислу у с л о в н о м. Манастир или манастирско добро не смије наравно никада одтуђено бити цркви и претворитисе у приватни иметак. Али ако један манастир и његово добро према приликама времена и места може више користи цркви донети, кад би се претворио у један васпитни завод, у коме се на пример ваљано могу спремати добри свештенпцп, добри учитељи, пак и добрп изучењаци у лепим

*) „Правила св. апастола", друго иоправљено и иопун>ено издање, Панчево, наклада књижаре браће Јовановића, 1878 г. — „Правила вас. сабора", друго поправљено и попуњено издање, Панчево 1880, наклада књижаре браће Јовановића. Жалити је само, што је тај — по в;ркву тако врло користан рад почет, а — недочет : што од 1880- г. па све до данас не видесмо и не дочекасмо наставка тих дивних тумачења ! Дела, свети владико, поделај на делу, за које си тако рећи — једино позват!