Српски сион

Бг. 10.

„СРПСКИ СИОН."

ВЈештинама, или слично, а такав завод стојао би под непосредним над зор о м цр кв ене власти, и само та би власт њиме унрављати имала, нама изгледа, да то не би могло никако никим бити осуђено, тим мање, што ни ово, ии друга правила о таковој промени манастира не говоре, нити је осуђују, него осуђују то, да се се они претворе у свјетовна обиталишта . . . тојест, да се извуку испод власти црквене, да изгубе свој црквени характер и да постану свјетовном кућом, у којој би могла и оскврњена првобитна њихова светиња бити, павши у руке можда и невјерника или употребивши га на какву неморалну цјел. Ми не говоримо, да би и сви манастири могли на споменуте благородне цјели употребљени бити, него само поједини, кад би на име они, као што смо нагласшш, према приликама времена и мјеста и према нотребама народнима, више користи црквеие друштву доњети могли, него да остану само обиталиштима за монахе. Колико је света са хриетијанскога гледишта ијел манастира једног, толико исто света је цјел једног васпитнога у христијанскоме духу, а под управом цркве, завода, и за то нри секуларизацији у нашем смислу једнога манастира оића се христијанска цјел не би промашила, у посебности само достигла би се на мјесто једне друга нјел, толико исто света, као и прва. Ираво наравно извести такову промјену једнога манастира морало би само и искључиво црквеној власти ирипадати, и никоме другом." (Стр. 522 — 523.) Као што видимо и чујемо, овде се не говори одлучно; него се паводи: „нама се чини, да ово иравило и друга односна правила треба разумјевати не у апсолутном смислу . . . него у смислу условном". Али да је оно, што се господину тумачу „чини", и што њему „изгледа", да је иа име то са свим умесно, правилно и духу хришћанском сагласио — о том не ће нико сумњати, ко наведено тумачење нажл.иво нрочита. Да је то и таково тумачење умесно, правилно и духу хришћанском сагласно, сведочи и „Валсамоп", који „одговарајући њекима, који су строгост црквенога

законоцавства, — да се не смију секуларизирати манастири и манастирека добра — штитили, исказује мисао, као да се у њеким нриликама та секуларизација и допуштала". 0 томе нас уверавају и оне „њеколике оцјене, које су од стручњака у разним чаеописима напечатане"', а које је I „оијене" г. тумач навео „на мјесто предговора к другом издању Правила васионских сабора"; а тако исто и оие „књиге", којима се г. тумач „послужио" при издавању тих својих „Правила с тумачењима". Па шта сад ? Ја рекох напред, да канони наше прав. цркве привидно противурече и забрањују, да се у нашим народним задужбинама, у нашим манастирима може подићи и основати народтш завод за лечење; и за потврду тога позвао самсе на тумачење 24-тог правила четвртог вас. сабора, чим сам да како — доказао, да је „цјел једнога васпитнога у христјанском духу, а иод управом цркве, завода, са христјанског гледишта толико исто света, колико је света ицјел манастира једног"; али иисам доказао оно, што сам хтео и желео. Крај свег тога, ја ћу се тумачења овога правила чврсто држати, а у тежњи да докажем, да канони, односно 24-то правило халкидонског сабора привидно забрањује, да се у манастирима подигне завод за лечење, на против да је то допуштено. За мене Ј *е главно то, да се у тумачењу овога правила гласно и јасно признаЈ *е, да се „строгост црквенога законодавства, да се не смију секуларизирати манастири и манастирска добра": те према томе, да „ово правило — 24-то халк. сабора — и друга односна правила треба разумјети не у апсолултном смислу, као да ни под каквим начином не смије никада ни на пгго бити употребљен манастир, или манастиреко добро, него у смислу условном". Даље је за мене важно то, да се неки манастир односно добро његово може и „секуларизирати" сме у случају том, ако се тим начином може „цркви корист доњети", и ако се „секуларизацијом" не мисли постићи „каква неморална ијел". На послетку ја иећу да изгубим из вида то,