Српски сион

Ст1\ 154.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 1 0.

да се неки манастир, односно добро ље- шида", него би се „у иосебности гово мон;е и „секуларизирати" сме, кад се само достигла на мј ест о ј едне д ру„при секуларизацији једиога манастира он- га цјел, толикоисто света, као и ћа христјанска цјел не би ирома- нрва". (Свршиће се.)

тт.

(Наставак).

Засебан избор свешт. иосланика за наш сабор захтевају, не неки засебни сталешки интереси свештенства, него „засебна дј елатност њиховаиправа и дужности, које они према ноложају своме у цркви имају". А кад се зна то све, и кад се то нобнти и оспорити не може; кад се засебни избори свешт. иосланика за наш сабор оправдавају природом црквеног сабора, — а са црквено-иравног гледишта; кад би измену саборског изборног реда установио наш сабор као целисходну нотребу за правилно уређење и развијање народно-црквених нам автономннх одношаја у цркви; и кад би ми, сваки са свога места, ту измену разјаснили народу са разлозима, који су ту измену захтевали, онда у тој измени саборског изборног реда и засебном избору свешт. носланика за наш сабор, ие би апсолутно могао лежати узрок расцепу између свештенства и народа, него би тај расцеи могли изазвати иеки људи, за које не пос т о ј е р а з л о з и, него — рачуни.... Тај расцеи између свештенства и народа, којега се др. Вучетић тако силно боји, не би никад могао бити последица засебног избора свешт. носланика за наш сабор, него би га — једино и увек, кад год би изазван био — изазвао незадовољни елеменат по новинарским редакциј ама извесних п а р т а ј с к и х органа. Тај расцеп се баш култивише, нодржава, шири и јача од оно доба, кад је саборски изборни ред од г. 1870. изједначио свештеника у цркви са сваким изборпиком, и

његову квалиФикацију у питањима црквеие организације са квалиФикацијом свакога бирача у његовом активном и пасивном изборном праву. Тај расцеп — којега не треба тек изазивати и ио зиду к'о баука цртати, него који већ постоји, датира се и напредује све већма од онога доба, кад су свештеници, вођени светлошћу постојећег саборског изборног реда, и ношени бујицом „бујних времена", „трамнили — као што рече г. Гарахнанин — часни крст за бирачку куглицу", кад су се и они „заогрнути плаштом суверенства народног" — спустили у вртлог страначке борбе, а собом новукли у тај вртлог и — цркву; — кад су се и они, који имају служити једино истини и светлости, часним крстом, молитвом и врлином измирили са рачуном, да је „много п л о д н иј ин о с а о експлоатисатисл абости народа, иего скромно и иредано служити" — цркви, а у цркви и н а р о д у. Измеиа саборског изборног реда, у предложеном по одбору 15рице правцу, кад би се установила у сабору, а изваи сабора се ие би интригирала, могла би расцеп, који већ постоји, и који не обузима посвуда маха једино за то, јер већина свепгтенства у с в о м е р о д о љ у б љ у у м е д а т р п и, могла би велимо тај расцен отклонити као последицу садашњег изборног реда, јер свештенство и народ баш по измени изб. реда не би ни долазили у нрилике да се — разилазе при изборима за сабор. У опште пак, расцепу између јерархије — чији део је и свештенство — престали би узроци онда, кад би нестало неоправ-