Српски сион

Б р . 10.

„СРИСКМ СИОН."

СТР. 155.

дапих лретепзија у цркви било од стране јерархије, било од стране световн,ака Таква једна нретензија световњака јесте и лежи у постојећем саборском изборном реду, и у неиопуштању, да се тај изборни ред измени у иредложеном правцу. А кад ми такву измену изборног реда бранимо и захтевамо легалпим путем, ми то чипимо, не ради некнх засебних сталешких интереса или претензија, него за то, јер смо потпуно уверени, да ту измену захтева и иотребује остваривање општих интереса целе цркве, остварење цељи, „радикојеје црква основана." Да је пак то наше уверење основано н оиравдано, то смо напред већ доказали. Истицање засебпих сталешких интереса и иодметање тих интереса одбрани измене изборпог реда, ироста је Фраза пред судом историје, и нред Фактима свакидашњег живота и рада свештенства нашег, јер и историја и сувремена Факта доказују, да је свештенство увек било у служби општих интереса, па н онда, кад је требало оне „засебне" жртвовати. За што онда говоритн и истицати оно, што Факта терају у — лаж. Др. Вучетић пресуђујући питање изборног реда, није могао ни с једне тачке тога иитања бацити на њ шири ноглед. Као што је тесногруд партизан, такав је и мислилац. А то сведочи цео арсенал његових разлога, његове соФистике и дијалектике, па ево и овај : „У осталом, и ако по досадашњем изборном реду народ (односно световњаци) учествују при избору свештеничких послаиика, али за то и свештеници учествују при избору световних посланика". Тиме је г. др. Вучетић хтео рећи, да је свештеницима у општем избору посланика дат еквиваленат за засебан избор

свештегшчких послаппка, те да се онштим избором иодмирује и изравњава губитак засебног. Тако би и било, кад би питање засебног избора свештеничких посланика било питање еквивалеита, трампе и трговине. Таква нитања спадају у математику „засебиих", ситничарских интереса. А у тој математици дајемо предиост штованој пашој опозицији, на челу јој: главном рачуновођи њезином дру Вучетићу. Али за нас је питање изборног реда и измене његове: иитање начела, питање науке, а и питање позитивног права, утврђеног позива и осигураног ноложаја јерархије — дакле и свештенства — у цркви и при сваком решавању организације њене. Напослетку, питање изборног реда и измене његове за нас је нитање оиштег и н т е р е с а, а н е и н т е р е с а с в е т о в њ ака или клира, једне партије или друге; питање је то таквог интереса, којему се морају жртвовати сви други интереси, партајске нретензије или иии „засебни" рачунп. У томе питању не сме бити трамне ни иодкусуривања. Ако је истина, а ми доказасмо да јесте; ако је истина, да је засебан избор свештеничких посланика за наш сабор оправдан и неопходап по црквеном карактеру тога сабора и каноничком учењу црквенога права наше цркве а ради општег интереса наших иародно-црквених автономних одношаја, онда ваља: или се тој истини поклонити и учинити, како нас то учење учи, а потреба општег интереса упућује; или ту пстину блатом „засебних" интереса окаљати и учииити, како то ти „засебни" интереси захтевају. ТегШпп поп <1аГш\ „Ту никаквој трансакцији места нема". (Наставиће се.)

'