Српски сион

С ТР . 156.

„СРПСКМ СИОН."

Б Р. 10.

СВЕШТЕНЖОВ ПОЛОЖАЈ У ЦРКВИ И ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ.

НАИИСАО ПАНТА ПОПОВИБ НАРОХ 11ЕТР0В0СЕЈ1СКИ.*)

Од неко доба ириметио сам, да ми у цркву доносе просФоре (носкурице), које нису по пронису накона црквенога, те сам тутора позвао, да упути иоскуричару, да к мени дође, те да јој кажем, какве морају бити поскурице. То није помогло. По томе перовођи црквеном јавим. да он извести одбор о томе, те да овај упути поскуричару к мени. Но ту тек награјишем! Велможни одбор црквени, коме је, не само у мојој, него ваљда у свима парохијама у души, да пароху у свакој прилици пркоси, место да верује мојој норуци, а он пареди инквизицџју над иоскурицама. Хоће свемогући и свезнајући одбор црквени да над иопином ревизијом изведе суперревизију. У одборској седници у најозбиљнијој критици претресло се питање о поскурицама. Потпредседник је рекао, е не може бити да нису иоскурице ваљане, него попин нож није оштар, па се за то дробе; одборник један рекао другу, а трећи трећу глуност и тако нареди „ славни" одбор црквени у бачкоме Петровоме Селу, у години једну хиљаду осам стотина деведесет трећој после рођења Христова, да један одборник оде н визитира просФоре, и по себи се- разуме, ако он шронајје да су квалификоване за евхаристију, да заиоведи попи, да мора службу служити са онаким поскурицама. И збиља тако и буде! У недељу 7. Фебруара о. г., усред службе божје, ево ти мудрога изасланика премудрога одбора црквенОг, да види шта сме попа да замера поскурицама, које су мешене од брашна, купљеног од радикалног грка, који је уз то и сам члан радикалног одбора црквеног. Како: „Чести ради г,ожестип|пм\"7, таинх миктсжЕ (0 нескАфеннћ1\х вх стћш олтарк да врдитх" — и како : „престола и жерткеника, да не коснетсА со гр"к\6л1Х свАфе'ннћ1^х несв/мреннаА р8ка",-а изасланик славног црквеног одбора упутио хе бсше к жртвенику, то, да не би се светиња оскврнила, прекинем јектенија говорити и повичем: натраг! Али опуномоћени министар црквене републике петровоселске одговара, да га је председник републике и високи

сенат независне државе црквене у Нетровомеселу, да га је „елавни" одбор црквени нослао, па силом хоће да обавн визитацију, дакле да „агнеце и који су по проскомидији на св. дискосу на жртвенику шојали, у своје одборниуке руке узмв, јер те би морао гледати, пошто сам их ја већ из поскурица извадио, а да на неким просФорама слова ЈС. ХР. НЈ. КА. нису јасна била, то сам иеровођи-учитељу неки дан ире тога казао и овај је то и одбору саоиштио и тек кад сам рекао, да. ћу нрестати служити и народ на обрану светиње од инвазије агарјана позвати, он се удали из олтара светог. Кад је св. служба свршена, изјавим пред народом, да ја по закону црквеном не смем служити, ако поскурице не буду као што закон нрописује, те нека се не чуди народ, ако првом приликом не буде службе за то, што одбор црквени не ће на другом месту брашна да купује но код свог трговца радикалца., а поскуричара вели да му брашно не ваља, да је старо, угрудвано, да јој даје но једну килу, иа кад и толико нема, онда сам куии од Мађара Квлемена, где опет рђаво добије, и да она с тога не може уредне поскурице да меси. Одборници црквени толико су се разгњевили на пароха, што је из св. олтара истерао њиховог изасланика, да ће да га туже конзисторији и да за спшеи 1ае,чае шајев^аЉ имунитетног посланика њиховог ишту, да га владика обрије. Место да ја епитимијом обложим одбор, или да га тужим криминалном суду, онај који је упутио одборника да за време елужбе уђе у св. олтар и прегледа поскурице, наговара друге да мене туже. 0 (етрога! Заиста, да чудна времена, да чудна чуда, *) Ова.ј врло карактеристични, али местимице са већом оштрином и опорином нанисани чланак г. II. Поповића пуштамоЈу лист нарочито с тога, да се види, до ка кве крајности смо дотерали ми местимице у нашем нар. цркв автономном животу — и до каквих одсудних мисли мора да долази свеигтеник, кад види и искуси, како нас та крајност и изопаченост нар. цркв. аптономије у пропаст води. Уредн.