Српски сион

Бг. 10.

„СРНСКИ СМОН."

С ТР. 157.

шта је наша света црква од те дерне аутономије решкриитске доживела. Бадава закон црквени наређује да: „ереи" — а не нрезес, ма он пекар или лицидер; или перовођа, ма он учитељ или и сам ђакон био „ оу ПЕК8фИ\Х просфори дл НаДС/ИОТрАЈТХ, ЧТ0БК1 ПЕК/Ш просфори ИЗХ ЧИСТК1А И ДОЕрМА д|8ки пшеничимА, а пе изх заг^лмл и слирДЛ1 |ПА Н КаКОЕМА /\ И Е 0 ПеСПОСОЕНМА" одбор црквени из своје средине шаље једног кројача и овај упада у по елужбе божје у св. олтар, да поскурице визитира! Шта би рекли шнајдери, кад би попа тражио ? да кад они капут сашију, да га морају још попи носити, да он каже, је ли добро сашивен и тек онда да га смеју нродати ? Е, ал изасланик није само шнајдер, он је уједно и одборник цркве, а ко је једаред одборник, тај све може, тај све зна, то је одмах сила толика, као и иапа римски, то је „над попом пона" ; као што данас веле за себе представници општине црквене. Те имнертиненције, што је има у општинара српских црквених оиштина, а нарочито у нредседника — тога нигде на беломе свету нема! Ето се дрска рука таких већ и светог олтара машила. Свештеник је данас нула у оиштипи црквеној и у самој цркви. Он нема никаква права, никакве власти ! У Мохолу је служио свештеник 50 година св. цркву, и кад је умрво, није презес допустио да га огласе, док није породица му платила 10 Фор. а. вр. Презес ето заповеда са звоном, он заповеда са столови црквени. Највећи зликовци и највећи хулитељи цркве добиће сто, само ако добро плате. Свештеник ту не може ништа, њега нико не пита. Њему остаје само, да са иредикаонице осуди то дело, што црква неваљалце за. новце одликује, а честите и побожне, но сиромашне људе презире. Христос би требао но ново с неба да сиђе, па да бичем изгони из цркве те трговце прквене. Још је чудо, што досад сви сиромашни л.уди нису отишли у Назарене. Презес ето заповеда са поскурицама, он заповеда са вином за причешће, он заповеда са венци венчани. Ако неће који кум да плати нретерапу цену тих венаца, око чега се тутори са сватови тако инате, као да су усред черге

циганске, опда тутор по заповести презесовој неда венце попн, те овај не може да венчава. Често тако мора свештеник да по по сахата дрежди, док се тутор са сватови не исвађа. Неће само да се нађе слободан кум или свекар, иа да не даду ништа за венце н онда да оду младенци невенчани кући, те да туже тутора и његовог презеса грађанском суду, па би онда то последн.и пут било, да јс тутор искао плату за венце. Венци су саставни део материјала што је нуждан ири венчању. Исто, као што је тутор узео венце црквене себи, могао би узети и требник, из кога свештеник венчава, и евангелије, које овај чита, па закључати у свој орман. То знају конзисторије наше, али какав је данашњи склон њихов, није чудо, што ћуте на то чудо. Још мало, па ће презес сам и нричешћивати и крштавати и венчавати. Од како је решкрипта, од то доба је и тих покора у цркви. Решкрипт је убио углед свештенству, ал је уједно убио и веру православну. Решкрипт је отац Назаренству у г нас Срба. Легло одпадништва од вере је у одборским и скуиштинским седницама. Најгори су хришћани скупштинари црквени. (Баш ваљда не свуда!? Ур.) Скупштина црквена каква је данас, извор је најгрђој деморализацији. Што се дешава у црквеним скупштинама, тога гада ни у свакој крчми нема. Тамо, ако је солидан крчмар, он избаци наноље безобразника, али у нашим скупштинама што је ко безочнији толико је уваженији. Па ако још у скупштини има разних странака, а тога је у свакој, онда циганска черга права је капела спрам дворане скуиштинске.*) Честити, мирни, правични, побожни људи, који нису кадри ни муву увредити, кад постану скупштинари, или по несрећи још одборници, постану читави зликовци. У скупштинским а особито одборским седницама науче се они свађати, протеривати, пркосити, клеветати, лагати, старије вређати, божји закон газити, а то све из начела самоуправе и иартајске дисциплине. Срећан је онај, који није никад видио скуиштинске или одборске седнице. „Благо оном који не нде на савет нечастнвих," а данашње скуи*) Овде је г. пиоац врло оштар и опор. Та ваљда нису све скупштине и сви скупштинари такви, како их г. писац описује. Уред.